32 године од култне утакмице против Пролетера: 18. јуна 1989. године Борац посљедњи пут постао члан југо-елите!

Прије 32 годинe, на Градском стадиону је одиграна можда и најпосјећенија утакмица једне генерације клуба из Платонове улице

У јуну 1989. године, на бањалучком фудбалском здању састали су се Борац и Пролетер из Зрењанина, у одлучујућем мечу за пласман у Прву лигу Југославије!

Мјесто у вишем рангу раније је осигурала љубљанска Олимпија, па се у судару Бањалучана и Зрењанинаца тражио други путник у елиту. Изабраницима тадашњег тренера Јосипа Кужеа била је битна било каква побједа како би након 38 исцрпљујућих рунди дошли до друге позиције и испуњења сна – повратка у елитни југословенски ранг након 8 година, а до њега су на крају и стигли послије извођења једанаестераца!

Многи љубитељи фудбала у граду на Врбасу били су скептични када је, умјесто Хусније Фазлића са којим је Борац 1988. године освојио Куп маршала Тита, за првог тренера именован Јосип Куже, “дијете” загребачког Динама, који је до тад, послије краја играчке каријере 1982. године, тренирао екипе Croatia Sydney (данас Sydney United), БСК Славонски Брод (данас Марсонија), те, на крају, подмладак загребачког клуба.

Како је сезона, међутим одмицала, Куже (преминуо 16. јуна 2013. године послије борбе са леукемијом), односом према клубу и преданим радом са својим изабраницима све више и више се “увлачио под кожу” навијачима, да би на крају сезоне, по успјешном окончању меча са Пролетером, када је требало да се врати у Загреб, заслужио и скандирање званичног спикера, а које је звучало: АКО ОДЕШ ЈОСИПЕ, ЖАЛИЋЕМО СВИ, БОРАЦ МИ ВОЛИМО, БОРАЦ ТО СИ ТИ!

На Градском стадиону се тог поподнева окупило око 25.000 гледалаца, а Борац је повео у десетом минуте, када је из пенала, након фаула над Сенадом Лупићем, погодио Суад Беширевић.

Резултат 1:0 на снази је био све до 65. минута, када су гости из Зрењанина дошли до изједначења. Са позиције десног крила је центрирао Амир Тељиговић, а на супротној страни лопту је прихватио Ненад Николић који добрим ударцем главом погађа Борчеву мрежу.

На крају, меч је завршен неријешеним резултатом, па је морало да се приступи извођењу једанаестераца, који би, према тадашњем Миљанићевом правилу, одговорили на питање “Ко ће уз Олимпију у елитни ранг југословенског фудбала?”

Кренуло је идеално за Борац; у првој серији прецизан је био Суад Беширевић, док је Антон Јаковљевић “прочитао” гдје ће шутирати Амир Тељиговић. Ипак, у другој серији, стечена предност је поништена: Владица Лемић није погодио, а на супротној јесте Горан Бошковић. И послије треће серије резултат у пеналима је остао изједначен – погађали су Божур Матејић и Слободан Дубајић (2:2).

У четвртој серији за наш тим је погодио Сенад Лупић, а непрецизан је за госте био Ненад Николић, па се створила шанса да црвено-плави голом Дамира Шпице отклоне све дилеме како би кренуло славље. Ипак, Шпица није искористио прилику која му се указала па је драма настављена. Лопту је узео Јован Шарчевић, ствари су биле кристално јасне: уколико матира Јаковљевића, пенал-лутрија иде у шесту серију…

Није то успио да учини, Антон Јаковљевић “прочитао” је његов ударац, па се Борац након осам година вратио у југословенску елиту, гдје је и остао до распада СФРЈ.