Пратите нас

Рукомет

РК Борац домаћин златним олимпијцима из 1972. године!

Рукометни клуб Борац угостиће до недјеље златне олимпијце из 1972. године!

Бањалучки клуб је, наиме, домаћин седморици тадашњих репрезентативаца Југославије који су прије 51 годину, на Олимпијским играма у Минхену, освојили златну медаљу, на првим Играма још од 1936. године у чијем програму је био и рукомет.

До 4. јуна Борац ће бити домаћин како некадашњим играчима Борца Абасу Арсланагићу, Милораду Каралићу и Небојши Поповићу, тако и Хрвоју Хорвату, Здравку Миљаку, Милану Лазаревићу и Зорану ”Тути” Живковићу.

Част нам је и обавеза да угостимо овако велика спортска и људска имена. Ту смо да три дана слушамо њихове савјете шта ми треба да урадимо како бисмо Борац вратили тамо гдје је био. Знам да то није мали посао, али кад се руке сложе, све се може. Желим им пријатан боравак у Бањалуци, да се угодно осјећају, а Борац ће се потрудити да све протекне онако како смо се и договорили – рекао је директор Борца Владимир Бранковић на конференцији за новинаре.

Абас Арсланагић нагласио је да су окупљања тадашњих репрезентативаца почела 2012. године.

Човјек који је иницирао наша дружења је Милан Лазаревић, који је дуго био у Њемачкој, а када је било 40 година од Олимпијаде у Минхену, Организациони одбор је припремио ту свечаност. Успјели су да нас доведу и то је било наше прво дружење након толико година и онда смо одлучили да то буде сваке године. То је трајало све до короне, али смо наставили прошле године у Рогозници, тамо је наш тренер Владо Штенцл, који не може да допутује из здравствених разлога. Мени је као дјетету Борца и Бањалучанину драго што смо успјели да ово организујемо овдје. Посебно ми је драго што је након дуго година дошао Небојша Поповић. Дошли смо да подијелимо емоције, веже нас много тога заједничког, како за Борик, тако и за спорт којим смо се бавили. Каралић и ја смо повукли иницијативу да ово наше дружење буде у Бањалуци и не сумњам ниједног тренутка да ће то испасти како смо замислили и да ће ови наши другари из репрезентације отићи изузетно задовољни из рукометне средине – истакао је Арсланагић, који је, како и сам каже, из најнижег ранга стигао до највећих висина.

Ја сам се 1966. године вратио у Дервенту јер нисам хтио да будем резервни голман. Вратио сам се у Борац у јесен 1967. године али нисам имао право наступа до прољећа 1968. године. Те године, 29. новембра, Владо Штенцл ме позива у репрезентацију, дебитовао сам у марту 1969. године, а годину дана касније сам најбољи голман на свијету. Сад је питање је ли то могуће у данашње вријеме, да за три године од најниже лиге, а ми смо играли по снијегу, блату, каљужи, дођем до тога – подсјетио је легендарни ”Ако”.

Небојша Поповић годинама живи и ради у Катару, а у Бањалуку је стигао након дуго времена.

Кад сам дошао у главну улицу, гдје је позориште, то се није промијенило. Бањалука је увијек била прогресиван град, са доста младих, увијек је било неких иницијатива у једном или другом смислу. Посјетио сам и Клинички центар, који је сада права модерна институција, са свим условима који могу да задовоље потребе града и регије. Ја по природи, кад год посјетим неки град или регију, настојим да видим шта је позитивно. Дошли смо и у Борик, што ми је јако драго јер ту сам ја и играо. Кад је дворана била прављена, ту су били неки наши локални архитекти који су изучавали под. Борик је баш био прављен за рукомет, да се са свих позиција може пратити утакмица и поготово тај паркет, који је био мало меканији. Није било клизања, па је подлога била фантастична за играње рукомета – нагласио је Поповић.

Хрвоје Хорват, отац некадашњег селектора Хрватске истог имена и преизимена, прославио се као играч Партизана из Бјеловара, који је уз Борац годинама доминирао југо-рукометом.

Драго ми је да је Бањалука домаћин нашег дружења јер је уз Бјеловар била један од врхунских центара рукомета. Борац и ОРК Партизан из Бјеловара су побратими и већ из тог разлога ми је драго да смо овдје. Ту нас је пет, доћи ће још Лазаревић и Живковић, а тренутно је 9:7 за живе. Седам наших пријатеља је преминуло, ја бих их се и присјетио – Селец, Лаврнић, Бугарски, Мишковић, Покрајац, Фајфрић и Видовић. Присјетио бих се и прве генерације Борца, гдје су Перо Перовић, Јеролим Караџа, браћа Станивуковић, Миле Кекеровић, Бартол Родин… Да није било њих, не би било нас. Зашто то кажем? Прије пола године, зове ме један пријатељ и пита ‘Ту сам у неком друштву, да ли је код вас играо некакав Петер?’ Ја кажем ‘Божо Петер’, бјеловарска легенда, први репрезентативац, сви смо хтјели да будемо Божо Петер. Зато, немојте заборавити те људе које сам набројао – рекао је Хорват.

Поменуте легенде су, каже Милорад Каралић, играле у невријеме.

Тад су дворане могле да се наброје на прсте, тад се играло на вансјким теренима, тако да кад су дошла европска и свјетска првенства, наши репрезентативци нису били спремни с обзиром да смо играли прољеће – јесен, а они зими, и то у дворанама. Наша генерација је пробијала лед кад је у питању југословенски рукомет. До тада, до 1970. године у Паризу и Свјетског првенства, Југославија у рукомету није освојила ниједну медаљу. На том првенству смо освојили бронзу, а она нам је значила као да смо освојили злато. Двије године касније смо постали побједници Олимпијских игара, потом смо десет година држали примат у Европи, а ко држи примат у Европи, држи га и у цијелом свијету. Друга генерација је наставила, све до 1988. или 1989. године смо били уважени у свјетском рукомету – нагласио је Каралић.

Један од најмлађих чланова екипе тада је био Здравко Миљак, који је бањалучким новинарима рекао да су рукометаши у то вријеме били веома слабо плаћени.

Сви смо знали да морамо да имамо свој посао, неко је био токар, неко доктор, неко правник, неко професор. Сви смо знали да ћемо имати прави посао од којег ћемо живјети, а ово је ипак само једна игра гдје смо дошли до највећег могућег нивоу – присјетио се Миљак.

У групној фази, тадашња селекција Југославије је тријумфовала над Јапаном (20:14), Сједињеним Америчким Државама (25:15) и Мађарском (18:16), те се као прва у групи пласирала у главну рунду, коју су чиниле двије групе по четири тима.

У тој фази, Југославија је савладала Западну Њемачку (15:24) и Румунију (13:14), што ју је одвело у финале, у којем је надиграла Чехословачку (21:16).

Осим поменуте седморке, репрезентацију су још чинили: Петар Фајфрић, Ђорђе Лаврнић, Слободан Мишковић, Бранислав Покрајац, Мирослав Прибанић, Чедомир Бугарски, Албин Видовић и Зденко Зорко. Као тренер их је предводио Владо Штенцл.

Сљедеће утакмице

Широки Бријег

Премијер лига БиХ

27. септембар 2023.

18:30

Борац

 

Какањ

Премијер лига БиХ

6. мај 2023.

18:00

Борац

 

Котор Варош

Прва лига Републике Српске

4. фебруар 2023.

18:00

Борац

 

СФК 2000

Премијер лига БиХ

25. октобар 2022.

14:30

Борац

 

Радник

Премијер лига БиХ

25. фебруар 2023.

19:00

Борац

 

Мира

Премијер лига БиХ

29. април 2023.

17:00

Борац

Више из Рукомет