Неке сезоне не трају годину дана, већ заувијек! Фахрудин Мелић: “Борац је институција у сваком смислу!“

ФОТО: РК Борац

Постоје они клубови за које играш, али и они које у срцу носиш цијели живот. За Фахрудина Мелића, Рукометни клуб Борац био је управо ово друго – клуб због којег ти заигра срце гдје год се налазиш.

Задужио је црвено-плави дрес сад већ давне 2010. године, као већ формиран играч сарајевске Босне. Остао је само годину дана, што је тек 4 посто његове рукометне каријере, али је и то било више него довољно да остави дубок траг…

Морало је да прође скоро 14 година од одласка па да поново истрчи на паркет Борика. Урадио је то у прољеће 2025. године, као члан Вогошће. Није, признаје, било нимало једноставно, радиле су емоције…

„Пролазиле су ми, прије свега, слике кроз главу док сам долазио у Бањалуку, преко Добоја. Када сам ја играо, још увијек није било овог ауто-пута, па ми је то прво пало на памет када сам стизао, колико се сама Бањалука изградила, али и све остало. У мени Бањалука буди стварно лијепе успомене и сјећања на ту једну сезону коју сам провео у Борцу. Кад сам ушао у дворану и доле у свлачионице, што морам да похвалим да су реновиране, паркет и све остало горе, осјетио сам стварно да је Борик рукометни и спортски храм. Онда видиш све те познате ликове који се нису промијенили, људе који и даље раде у тој дворани… Кад сам изашао на терен, најмање сам знао противничке играче. Промијенило се толико генерација играча, препознао сам само Граховца… Борац и Борик имају стварно посебно мјесту у мом срцу. То сам увијек свима говорио и говорим са великим задовољством“, започео је Мелић разговор за сајт Рукометног клуба Борац.

Од Мелићевог одласка из Борца и Бањалуке прошла је деценија и по. Прва помисао на тај период, истиче популарни „Мела“, јесу дружење и сјајна кохезија међу играчима.

„Били смо предвођени тренером Драганом Марковићем који је од нас прво покушавао да направи добре људе и створи кохезију између нас. И стварно, не само да је успио, него је ‘прешао игрицу’ кад је то у питању! Стварно смо били права породица. Дружили смо се, то су биле нестварне приче. Сваки дан је био неки догађај, а да не спомињем та чувена дружења послије тренинга и све то у кафићу у склопу дворане. То ми је заиста прва асоцијација, били смо невјероватно повезани између себе.“

Самим тим, ни анегдота из тог периода не мањка…

„Ма имам их хиљаду и једну! То се, ја мислим, и дан-данас препричава, те чувене ситуације кад се заврши тренинг. На примјер, играли смо сриједом утакмице међусобно на тренингу, а играло се стално у пите и пиво. Екипа која изгуби плаћа плаћа оних 100 звркова пите. И тамо се то онда једе, прича се, зеза се, провоцира се… Тако је било сваке сриједе. Што се тиче Марке (тренер Марковић, оп.а.), о њему бих сигурно могао двије књиге да напишем, најмање по 200-300 страница, о свим причама. То је човјек који једноставно има посебно мјесто у мом срцу.“

Није, истиче, могао ни да замисли да ће се након богате интернационалне каријере, која је услиједила након тога, поново срести са Великаном из Господске улице, бар као ривал.

„Дефинитивно нисам. Нисам могао тако далеко ни да размишљам, а са друге стране, и Борац је послије у тим годинама био мало у раскораку са резултатима у Европи. Нисам тако ни имао прилику да се сретнемо, осим можда кроз неку пријатељску утакмицу. Међутим, стварно нисам размишљао да ћу се икад више као играч вратити у Борик.“

Годинама је Фахрудин Мелић, прије доласка у Борац, био играч сарајевске Босне, највећег ривала у борби за титулу. Није му, наглашава, било необично да обуче дрес дојучерашњег противника – јер је то и желио.

„Познавао сам доста играча који су тих година, када је екипа била топ, стигли у Борац. Били су ту Иван Карачић, Фарук Халилбеговић, Вукашин Стојановић, Владимир Врањеш, Марио Блажевић, да сад некога не заборавим. То су били људи које сам стварно добро познавао и који су већ били у клубу. Можда је јака ријеч рећи ‘необично’ јер сам се врло брзо, већ након два дана, осјећао као да сам у Бањалуци десет година. Људи су ме тако невјероватно прихватили да ми нико никада није рекао ниједну једину ружну ријеч. Било је ту још разлога због којих сам се одлучио на тај корак. Први је био финансијске природе. У том тренутку, мени као свјеже ожењеном човјеку и оцу, финансијска ситуација у Босни је била стварно јако, јако лоша. То је био један од главних разлога. Други разлог је дефинитивно био Драган Марковић. За мене је то био озбиљан мамац. Гледајући гдје је све човјек био тренер и с обзиром на све информације које сам имао о њему до тада, цијенио сам га као озбиљног тренера и озбиљног човјека, што ме је и привукло. Трећи разлог је била тадашња управа Борца, на челу са Борисом Ђогом. Стварно су радили супер ствари у клубу. Направили су одличну организацију и нама током тих годину дана, колико сам био у клубу, стварно ништа није недостајало. Заиста смо били максимално испоштовани са сваке стране. Све се, некако, лијепо поклопило и то су били кључни разлози због којих сам дошао.“

У сезони кад је носио дрес Борца, црвено-плави су са Сарајлијама водили рововску битку за титулу. Посебно се памти окршај из априла 2011. године, када се на трибинама Борика „начичкало“ 3.000 људи!

„Било је стварно супер. Те године смо, мислим, неколико пута напунили Борик, атмосфера је била фантастична. Вратили смо публику на трибине, чак су почели да нам долазе и фудбалски навијачи, па је стварно било задовољство да играмо у таквој атмосфери. То ривалство са Босном је заиста било такво да смо се баш ‘гурали’. Буквално је та међусобна утакмица у Бањалуци, коју смо несрећно изгубили, одлучила о шампиону. Међутим, вратили смо тај дуг касније кроз освајање Купа. Играо је тада за Босну и Петар Каписода. Они су у том тренутку били озбиљна екипа, са њим, Игором Карачићем и још доста добрих репрезентативаца. Стварно одличан тим, али је те године у првенству било баш напето… Никад ближе нисмо били.“

По одласку из Борца, услиједио је одлазак у Горење из Велења. Значило је то повратак у Лигу шампиона, али је истински „бум“ у каријери услиједио 2013. године, када је Мелић ушао у свлачионицу Пари сен Жермена, која је тад „врвјела“ од великана европског рукомета.

„Морам прво да кажем да сам ја планирао да останем двије године у Бањалуци. Међутим, појавила се понуда Горења, које је тада такође претендовало да буде шампион. Људи су платили обештећење па сам тако отишао из Борца. Услиједиле су двије године тамо, и оба пута смо били прваци, што је први пут у историји словеначког рукомета да је неки тим уз Цеље освојио титулу двије године заредом. Тамо сам заиста имао супер партије, два пута био најбоље десно крило словеначке лиге, поред свих тих добрих и озбиљних играча. Те двије године у Велењу сам максимално искористио. Онда, посредством Андреја Голића, Бањалучанина и легенде клуба који ми је био и менаџер, долази та понуда Париза. Распитивали су се и други клубови, али се мени свидјело да одем у тај Париз, и тамо видиш све те асове… Међутим, опет налетим на једног другог Бањалучанина, Младена Бојиновића, који ми је стварно одмах пружио руку и са којим сам те двије године, колико смо били тамо заједно, био нераздвојан. Брзо сам се адаптирао, иако у почетку јесте било необично. Дођеш и гледаш све те људе око себе, али како сам ишао степеницу по степеницу у каријери, схватиш да ни у једну свлачионицу није лако ући, а поготово међу такве громаде. Ипак, навикне се човјек на све то…“

А међу „громадама“ су се истицали Тјери Омеје, Микел Хансен, Лик Абало и Никола Карабатић, којег Мелић издваја као примјер за практично све!

„Тај човјек је институција по питању свега. Никола је примјер сам за себе, једноставно је невјероватно како је тај човјек посложен и приватно, а да не говорим о терену и свему што је урадио у каријеру. Међутим, ово ван терена… Човјек буквално ради од 8 до 10 сати дневно. То људи не знају, шта он све ради мимо терена, све те маркетиншке ствари које треба да испоштује, уговоре… Зову га тамо, овамо, а он је опет свуда присутан те и поред тога максимално тренира. Стварно је озбиљан примјер на којег би и ови млађи играчи требало да се угледају. Невјероватно заокружена личност.“

Конкуренција на позицији десног крила била је паклена. „Зацементирану“ позицију имао је Лик Абало, појављивала се и млада звијезда Беноа Конку…

„Мени је, искрено, конкретно Лик Абало био мамац. Могао сам да одем у доста других, исто добрих клубова, али желио сам да будем баш тамо, да видим шта је са тим човјеком! Гледајући га и играјући против њега, то је једноставно човјек за кога имаш осјећај да уопште не стоји на терену. Што се тиче сарадње са њим, ради се о изузетном момку, ми смо и генерација. Он је умјетник, заиста супер лик, једно вријеме смо чак били и цимери. Лијепо смо се дружили, то је човјек са којим можеш да причаш о чему год хоћеш. Опет, он живи у свом умјетничком свијету – воли да црта, слуша музику… Било ми је јако интересантно да посматрам шта све ради у соби. Било је тешко изборити мјесто, али то је посао, бориш се да би играо више, да би напредовао, и то ми није био проблем. Имао сам своју улогу.“

Језици су, истиче Мелић, били тек посебна прича…

„У почетку сам причао енглески. Нас је тада било пет Балканаца, па смо причали наш језик, а они су се на крају прилагођавали нама! Било је тако да смо све језике мијешали. Ипак, постојао је тај моменат да се научи француски, међутим, ја сам тек треће године тамо почео добро да га разумијем и видио да могу помало да га причам. Париз ти увијек даје могућност да нађеш некога ко прича енглески. И ти таман нешто кренеш на француском, па онда да ли од страха или срамоте да не погријешиш, пребациш се на енглески. Тек када сам отишао у Шамбери, гдје је ситуација скроз другачија јер слабо ко прича енглески, почео сам добро да га учим и некако сам се опустио да причам на француском.“

Тако је и сам „начео“ нову тему – боравак у Шамберију. Посебно се истицала сезона 2018-2019. у којој је постигао 146 голова, а бриљирао је у куп-дуелу са Нантом, постигавши чак 13 погодака.

„Ето видиш, на то сам и заборавио… Да, била је то баш добра сезона у Шамберију. Освојили смо Куп и завршили првенство као трећи. То је огроман успјех с обзиром на буџет. Какав буџет имаш, отприлике си на таквом мјесту и на табели. Ми смо са деветим или десетим буџетом завршили као трећи и освојили Куп. То је било и више него да смо ‘прекуцали’ сезону, баш смо одрадили врхунски посао. Била је то једна од успјешнијих сезона, а тада сам проглашен и за најбоље десно крило године у лиги. Те четири године у Шамберију су ми дефинитивно најбоље године, можда чак и у животу.“

Из Шамберија је отишао у години када је Европом харао корона вирус, иако је имао уговор на још годину дана.

„Иако сам имао важећи уговор, услиједила је та специфична ситуација. Тада су, због свих тих дешавања и чињенице да је читав свијет стао, клубови почели да предлажу смањење уговора. На то нисам пристао и одлучио сам да одем у Сан Рафаел, екипу са југа Француске. Стварно прелијепо мјесто, на самој обали. Када сам видио град, на шта то личи и све остало, стварно ми је била жеља да заиграм тамо и на крају ми се и остварило. Међутим, након годину и по дана проведених тамо, једноставно ми се није свидјела атмосфера у том клубу, као ни сами људи. Све је било потпуно другачије у односу на Шамбери, који је много организованији. И поред тога што си буквално на плажи, није то било то. Играчки је све било у реду, али се доле једноставно нисам пронашао.“

Услиједио је потом повратак на „наше просторе“, односно потпис за Нексе из Нашица у јесен 2021. године.

„Десила се ситуација да се десно крило Нексеа повриједило. То је било у једанаестом мјесецу. Тада ме је назвао Андреј (Голић) и рекао да се отворила та опција. И тако дођем у Нексе, гдје сам провео скоро три године. Тамо смо имали стварно врхунске успјехе. Играли смо, између осталог, јаке утакмице са Загребом, гдје смо се баш ‘гурали’ са њима и били јако близу. У Европској лиги смо имали низ озбиљних, великих утакмица и догурали смо све до фајнал-фора. У четвртфиналу смо прошли један ГОГ са свим тим њиховим звијездама које су играле у том тренутку. Тамо ми је тренер био Бранко Тамше, који је раније био тренер и у Словенији. Бранко је стварно један од мојих омиљених ликова са којима сам радио. У Нексеу се стварно десило много тога лијепог, све се поклопило и направили смо супер резултате. Нексе је стварно озбиљан клуб са озбиљним људима, драго ми је што су наставили тим путем и сигуран сам да ће Нексе само ићи напријед у будућности.“

А онда – повратак тамо гдје је све почело, у Босну и Херцеговину. У љето 2024. године, договорио је сарадњу са Вогошћом.

„Морам рећи да ми је, прије одлуке да се вратим кући, била отворена и понуда Загреба, а било је и других опција у оптицају. Међутим, након 15 година играња у иностранству, искрено, осјетио сам да ми је свега доста. Рекао сам Андреју: ‘Враћам се кући.’ Било ми је доста иностранства, а ту су били и породица и дјеца. Посљедњих пар година нисмо живјели заједно због њихових школских обавеза и свега осталог, па ми је глава већ била пуна улоге ‘викенд оца’ и ‘оца на распусту’. Тако је услиједио повратак у Вогошћу. Вратио сам се кући с мишљењем да ћемо направити једну фину причу, међутим и тамо се испоставило да то још увијек није на том нивоу да се изгради озбиљна, здрава и систематски добра прича. Тако је како је.“

Посљедњих шест мјесеци одрадио је у Извиђачу, а када подвуче црту након двије и по деценије каријере – Борац је ипак био прекретница.

„Гледајући са ове дистанце, заиста је било тако. Не кажем ово само да бих ласкао, него је то заиста истина. Са једне стране, то је био први пут да смо се као породица одселили од куће. Моја супруга, син Тарик и ја смо први пут отишли да живимо у неки други град. То је била прва ствар, навикавали смо се на друге људе и на мало другачији менталитет. Са друге стране, играчки гледано, ја сам у Борцу добио праву улогу коју сам носио. То ми је након Пипета (Ирфан Смајлагић, оп.а.) и Босне било нестварно – да након онакве војске дођеш овдје гдје те човјек тако лијепо и фино поштује. Данас тој причи дајем много већи значај.“

Разлика је, подвлачи Мелић, огромна у смислу квалитета играча тада и сада…

„То је стварно ‘небо и земља’. Не говорим ово из позиције неког старог играча који само хвали своја времена, него је то чињеница. Довољно је погледати ко је тада играо у те двије екипе – у Босни и у Борцу, а гдје је тек био Извиђач са Бурићима, Малиновићем и стотину других играча које не бих желио да прескочим. Гдје су биле остале екипе из те лиге, Слога, Коњух… Те године је било шест или седам изузетно јаких екипа. Када бисмо погледали шта су ти играчи послије направили у каријерама и шта су све освојили, тек тада бисмо могли направити право поређење. Та наша генерација из 2010. године је, у односу на ово што се данас среће у бх. лиги, била далеко квалитетнија. Има и данас младих, стварно супер момака, и драго ми је што видим да се клубови коначно мало размрдавају и уозбиљују свој рад, што желим заиста да похвалим, али недостатак финансија је и даље рак-рана нашег рукомета. Увијек сам оптимиста у животу, па тако и по питању ове ситуације. Надам се да ће се привредници који воде озбиљне бизнисе више окренути рукомету, јер је то спорт који не захтијева превелика улагања, а врло брзо доноси видљиве резултате. Спонзорисати бренд као што је Борац требало би да буде част. Стајати са својим именом уз брендове попут Борца, Босне или Извиђача… То су три институције ове државе и мислим да би то за привреднике то требало да буде повластица.“

Када би могао да опише Борац у једној ријечи, то би била управо ријеч ИНСТИТУЦИЈА.

„Институција у сваком смислу. Током те године проведене у Борцу научио сам заиста много. Бањалука је рукометно специфична и захтјевна чаршија за играње, јер је из тог града потекло невјероватно много великих рукометаша. Ипак, ја за тих годину дана никада, ни на једну секунду, нисам осјетио никакву љубомору или сујету. Напротив, осјећао сам само огромну подршку од свих људи и за мене је била истинска част да играм за тај клуб.“

Када се само погледа списак клубова чије је боје бранио у протекле двије и по деценије, јасно је да „Мела“ има шта да поручи млађим нараштајима.

„Покушавам да им пренесем свашта, од неких неформалних тема које се уопште не дотичу рукомета, па до самих рукометних савјета који би могли да им помогну. Прије свега, трудим се да са њима успоставим људску везу. Желим да схвате да оно што им говорим није критика, него резултат тога што у њима видим нешто добро, нешто што може да се подигне на виши ниво. На крају крајева, имам дијете које је голман и које је у тим млађим годинама, па како разговарам са њим, тако причам и са свим тим младим играчима. Покушавам да у њима пробудим жељу да почну да размишљају и живе рукомет.“

А шта би данашњи Фахрудин рекао оном из 2010. године који тек долази у институцију звану Борац?

„Ух, шта бих му рекао… Не бих се ја нешто мијењао, искрено да ти кажем. Нисам правио неке велике грешке кроз каријеру. Сви људи који ме познају кроз рукомет знају да сам до свега дошао искључиво крвавим радом. Био сам и више него посвећен рукомету и тренинзима. Можда бих у неким ситуацијама промијенио одређене одлуке, а према неким људима је вјероватно требало да наступим мало горе него што јесам. Међутим, ако бих морао да сам онај најважнији савјет самом себи из тог времена, рекао бих му само да у одређеним ситуацијама буде – мало смиренији. Све остало бих поновио исто.“

Тако прича Фахрудин Мелић, човјек који ће тачно за мјесец дана напунити 42 године. Само једну је посветио Борцу и Бањалуци, али је баш ту пронашао нешто што се не мјери титулама и признањима. Пронашао је емоцију, припадност и осјећај дома. У томе и јесте поента спорта – што неке сезоне не трају годину дана, већ заувијек…

(rkborac.com)