Прича о ”асу са Врбаса” Абиду Ковачевићу: Прославио се у Борцу, за Ћиру Блажевића био драгуљ, Андерлехт му нудио бланко чек!

Десет година је Абид Ковачевић бриљирао у Борцу и био дио славне генерације која је, послије играња у финалу Купа маршала Тита, изашла на европску сцену.

Због црвено-плавих је одбио да каријеру настави у Андерлехту, а за њега је легендарни Мирослав ”Ћиро” Блажевић, који га је једну сезону тренирао у загребачком Динаму, говорио да је фудбалски драгуљ.

Послије феноменалне такмичарске године у ”модром” дресу, привукао је пажњу грчког Етникоса, који га је, за то вријеме, купио ”за масне паре”. Три сезоне је играо против Олимпијакоса, Панатинаикоса, АЕК-а… а онда је одлучио да је вријеме да се врати тамо гдје је све и почело – у Борац и Бањалуку.

Још двије године је носио најдражи дрес – а онда се са фудбалске позорнице, на раменима саиграча, повукао на данашњи дан, прије тачно 36 година.

Рођен првог јулског дана 1952. године, поникао је Абид у омладинској школи Борца, а као најталентованији члан своје генерације врло брзо је заслужио да се нађе у сениорском тиму.

Први првенствени меч у најјачој екипи Абид је одиграо 13. септембра 1970. године, само два мјесеца након што се ”Врбас улио у Прву лигу”, односно након што је бањалучки Борац преко чачанског имењака по други пут у клупској историји изборио пласман у елитни југо-ранг.

Било је то у петој прволигашкој рунди, против тузланске Слободе, на Градском стадиону. Лоше је Борац почео повратничку прволигашку сезону, освојио само бод у прве четири утакмице, а онда је, захваљујући управо Ковачевићу, управо у тој петој рунди стигао до прве побједе.

Постигао је Абид побједоносни погодак у смирај утакмице, за коначних 3:2 и већ на дебију привукао пажњу на себе.

Испао је Борац, као 17. на табели, из југословенске елите 1974. године, преселио се у друштво друолигаша – а у тој сезони је Абид Ковачевић ”експлодирао”!

На 33 првенствена меча постигао је 20 голова, а мреже није штедио ни у куп-такмичењу. Најбоље је то осјетила Црвена звезда, до тада деветоструки освајач југословенског Купа, коју је Ковачевић практично сам поразио на Маракани!

У августу 1974. године, Ковачевић је са тек напуњене 22 године два пута матирао црвено-бијеле, за великих 1:4 и сензационалан пласман у наредну фазу Купа. Тријумф против моћних Београђана био је окидач за даље сјајне наступе Борца у Купу, па су тада редом падали Сарајево, Олимпија и Жељезничар, прије великог финала против Хајдука, на Дан Републике (29. новембар, оп.а.) 1974. године.

У борби за трофеј, Борац се нашао очи у очи са Хајдуком, који је на крају зауставио (1:0) сјајну генерацију нашег клуба на путу до круне каријера. Није ипак било превише времена за тугу јер је слиједио дебитантски наступ у европским такмичењима!

С обзиром на то да је Хајдук у тој сезони пригрлио дуплу куну, Борцу је припала част да се нађе у Купу побједника купова. Жријеб га је у првој рунди спојио са слабашним Римеланжом из Луксембурга, којег је Борац ”прегазио као плитак поток” (двије побједе – 9:0 и 1:5), заказавши двомеч са тада моћним белгијским Андерлехтом, једним од најјачих европских клубова у то вријеме.

Није Борац успио да направи сензацију и из даљег такмичења елиминише тим из Брисела. Поражен је у првом дуелу у Белгији (3:0), а потом тријумфовао пред домаћом публиком (1:0), натјеравши фаворизованог великана да ”хода по танкој жици”.

Наступ Борца у том двомечу није био довољан да се изборе бар још двије европске утакмице, али зато јесте био довољан да се Абид нађе у белгијској биљежници.

Нудио му је, нешто касније, Андерлехт бланко чек (!?) како би каријеру наставио у Белгији, али је остао вјеран Борцу, све до 1980. године, када је одлучио да прихвати позив загребачког Динама.

Тамо су га чекали Томислав Ивковић, Златко Крањчар, Марко Млинарић… а Ковачевић се сјајно уклопио у тај тим.

У загребачком клубу су га тренирала два стручњака – Иван ”Ђалма” Марковић и Мирослав ”Ћиро” Блажевић” – а управо је са овим другим имао сјајан однос.

На 27 прволигашких утакмица у тој сезони Ковачевић је постигао чак 13 голова, а Динамо је од 15. позиције са старта сезоне стигао до пете. У свом посљедњем плесу пред максимирском публиком, Ковачевић је два пута приморао одбрану Вележа на капитулацију – а онда пред старт наредне такмичарске године одлучио да се отисне ван границе бивше Југославије.

Чувено Ћирино ”сине” имао је прилику да лично чује и Абид. ”Сине, нећу те спречавати да одеш јер је понуда примамљива, али ти гарантујем да ћеш за годину дана кад Динамо буде шампион од тих Грка добити три пута више пара.”

Није га Абид послушао, отиснуо се тада пут Грчке – а Динамо заиста јесте био шампион! Послије одласка Абида Ковачевића, оштрица напада била је у рукама легендарног нападача Динама Сњежана Церина, који је на крају са 19 голова био најбољи стријелац првенства.

Иначе, као члан Динама, Абид Ковачевић је на двије утакмице, у јануару 1981. године, обукао дрес славног миланског Интера! Неразури су на једном новогодишњем турниру играли против Бреше и Болоње, Ковачевић је био на проби у славном клубу, али је на крају остао без ангажмана, вративши се до краја сезоне у Загреб.

У грчкој елити је тачно 66 пута обукао дрес Етникоса – а онда је услиједио повратак у Бањалуку.

Срце га је вукло назад на Градски стадион, у табор Борца, за којег је у другој лиги одиграо још 42 утакмице, прије него што је 23. септембра 1987. године одлучио да ”окачи копачке о клин”.

На његовом опроштају, копља су укрстили Борац и Динамо, а када је арбитар Златко Кликић у 16. минуту накратко прекинуо меч, био је то знак да је дошао крај једне велике каријере.

На центру се ”Бида” нашао на раменима тадашњи и некадашњих саиграча, испраћен као јунак свог времена, што је и био!

Након почетка ратних дејстава на тлу бивше Југославије, Ковачевић је напустио Бањалуку. Једно вријеме је живио у Ријеци, потом се преселио у САД, док се ”под старе дане” скрасио у Фунтани, градићу на западној обали Истре, између Врсара и Пореча.