”Драги мој клубе, бришем сузе… Фоча ме родила, Бањалука васпитала!”

Владан Даниловић је посљедњег радног дана ове недјеље и званично постао члан португалског Национала.

Члан клуба из Фунчала, родног мјеста Кристијана Роналда, популарни ”Жути” ће бити у наредне четири године, задужио је дрес са бројем осам, а овог викенда ће одрадити први тренинг са новим саиграчима.

Владан се у петак, емотивном поруком на Фејсбуку, опростио од Борца, а ми вам је преносимо у цјелости.

“Драги мој клубе, никада нисам био од неких великих ријечи, пошто ријечи често нису уопште потребне да би се исказала љубав или поштовање према нечему или некоме. Битнија су дјела. Све што могу рећи је да осјећам понос и част. Понос што сам носио твој дрес и част што сам твој грб представљао. Одлазим…

Има и та једна птица, коју сам синоћ посматрао, нисам могао да зауставим сузе, само су се сливале низ лице. Другима, та птица и није чак нарочито лијепа, али шта они знају, имала је своје гнијездо у мом срцу, пуне четири године.

Хоћу да се захвалим свима, од економа, тренера до предсједника, али највише играчима и навијачима. Јер клуб није борд директора, нису ни оне зграде около стадиона, нису ни људи који га представљају… клуб је, малишан који вуче оца за ревере, не би ли што прије ушли на стадион, пењу се степеницама, а мали остаје очаран, немоћан да се не заљуби у исти за сва времена. Као и ја у тебе. Једини, када сам стигао на за мене најљепши стадион, нисам вјеровао да ћу се толико задржати. Данас, толико те волим, да бих на први састанак са тобом дошао по други пут. И поново четири године. И опет сузе, порази, немоћ око титуле. Разни проблеми, али опет… опет бих ја прије заплакао са свима вама, него скакао по свлачионици са осталима, славећи титуле.

Много ћеш ми недостајати, идем далеко, знаш. И надам се, да ћу уз све спаковане ствари, понијети сваки дјелић моје Бањалуке, слику оне птице, која другима није привлачна, али сваки пут када погледам у њу, осјетићу нешто. Осјетићу да бих истог трена покупио све ствари, вратио се, као по обичају попио кафу, па онда тамо… на један стадион, не нешто велики, зато је и успио да се цијели заувијек склупча у мом срцу.

Хвала вам свима, хвала на подршци у сваком моменту. Хвала ти, Бањалуко што си ме претворила у човјека. Што ме је Фоча родила, а ти васпитала. Дрхтај усана, посљедњи поглед ка мом стадиону са терасе, очи пуне суза. Ма шта сам одужио, одох… Маре, Цоа, Ћики, Ћоса, Суба, Зики, Зака, Столе, Сале и сви остали момци, убиће ме носталгија. Свакој причи дође крај, из сваког сна се једном прочудиш. Бришем сузе, а иде она чувена: “Јер ми смо учени да само живимо за твоје боје”. Хвала вам, никада вас нећу заборавити.”

Нама остаје само да кажемо: браво, мајсторе, и срећно!