Не мрзим ја никог, али не дам ни на своје

Кажу, да тамо на полувремену свира бечки валцер, а кад падне гол зачује се дрезденска опера.

Гостујући навијачи, кажу, на улазу добију филџан кафе и локума, а од својих колега са супротне трибине аплауз, упакован у бијеле рукавице, смокинг и лептир машну, уз цвијеће и пригодне жеље да остваре побједу на гостовању.

…

Има томе и пар година плус још која. Након полудневног труцкања, већ навикнут да је у току неки двадесети минут, закорачио сам на сјеверну трибину њиховог стадиона.

Прво сам погледао ка семафору.

“Ма, тако је!”, изговорио сам гласно уз псовку упућену остатку стадиона. Пењао сам се уз степенице, гледајући преко лијевог рамена ка њима.

Нису обраћали пажњу на терен, а кидали смо их доле. Ови наши, гризли су као лавови и већ су им ваљукнули један.

Њима то није било битно. Били су окренути, к’о један, ка нама. Пјенили су од бијеса.

У тој маси за око ми је запао један од њих.

Био је у средњим четрдесетим. Тексас јакна на њему одавала је утисак предратног мангупчића својственог, бар тако воле да се хвале, њиховим улицама.

Гледао је у нас, а прстом је повлачио линију преко врата. Радио је то мирно са нескривеном мржњом у покрету.

“Дођи, дођи.” констатовали смо са смјешком под качкетима.

А, онда смо загрмили.

Име нашег клуба и града из којег долазимо проламало се околним улицама, ехо се одбијао од брда преко пута, а од нашег гласа тло је подрхтавало све до оне њихове главне џаде.

Настао је мук на њиховој страни. Потрајао је неколико секунди. Гледали су у тишини.

Добар је осјећај кад ућуткаш противнички стадион, право да ти кажем.

Чули су нас и ови наши на терену. Загризли су још јаче. Ломили су и кидали све пред собом. За дивно чудо, рекао бих, да их не волим к’о рођене своје.

Њихов тајац полако је прерастао у вику и дреку. У својим повицима били су наоуружани чакијама,мачетама, нунчакама, шурикенима, митраљезима и ко зна чиме све не, маштовито заиграни, у пјесми, начином на који би тај свој арсенал употребили. По нама.

Помињали су своје “хероје” и нека нама болна мјеста и догађаје. “Читали нам” штошта и гласно на неком неразумљивом језику.

А, онај у тексас јакни, и даље је стајао и мирно повлачио прст преко врата гледајући ка нама.

Утакмица, за њих, није била битна.

“Ало, леват, допуни рачун.” другар им је гласно добацио док је пружао руку ка “заштитној огради” у коју се закопрцала стара Нокиа 3210 коју је неко фрљацнуо према нама са жељом да, бар једном од нас, “отвори главу” за успомену.

Дан послије, писали су ови њихови, све је протекло у, како се оно каже “фер и коректној атмосфери”.

Не би ни слова, о њиховим “херојима”, “пјесмама”, “умјетничким” покретима и жељама за наше здравље.

Тако је било, прије пар година и још плус која, тих пар сати тамо код њих. Тако је и данас кад одеш, фудбалом, пар сати тамо код њих.

Онај, у тексас јакни, не мрда никуда, али прст му и даље мрда кад нас види.

А, имаш их, тих у тексас јакни, свуда.

Гдје год да одеш тамо код њих-сачекаће те.

Са оним истим покретом прста преко врата.

Видим, пишу неки дан, о фашизму у Бањалуци. Дигло се знано и незнано. Од града ми, ма какав да је, направише касабу налик њиховим, очас посла.

Згражавају се, сви овдашњи хроничари друштвене свакодневнице потковани женевским педигреом и одрасли на Сан Желизеу, “дешавањима” на једној овдашњој фудбалској утакмици.

“Само да ми једног боцнути из Бањалуке. Ал’, у леђа.” , препричава ми другар како је једног фудбалског викенда, тамо код њих, на путу до стадиона срео групицу клинаца, у којој је један од њих витлао “лептиром” као неки наши овдашњи фрајери ономад код Шопинга.

Стегао је, прича ми, каменицу у џепу своје јакне, тек пристигле са лондонске адресе, убрзао корак и прошао поред њих не будећи им пажњу.

Члан шлифованог друштва са бањалучких улица, које је свјетлосну годину одмакло својим градским и навијачким менталитетом од разноразних тамошњих буџака и чаршија, два смо свијета различита, тим клинцима био је налик на страног дипломату, а не на мету коју су прижељкивали да сретну.

И да боцну.

У леђа

У леђа би, они, јаране, да боцну. Они ножем, а неко пером и тастатуром.

У леђа.

Расписали се у Бањалуци.

Знани и незнани, па и они, који за живота на два фудбала нису отишли, а камол’ на фудбала тамо код њих.

Расписали се, па кажу, да је Бањалука легло фашиста и ко зна каквих сотона.

Те смо ‘вакви, те смо ‘накви. Од зла оца и од горе матере. Називају ме сељачином, кажу ми да сам без памети, културе и разума. Да сам припрост нечовјек из каменог доба склон ратнохушкачким нотама.

Труби права, честита, безгрешна, “некад је ово био град” и “скидам шешир, молим лијепо” Бањалука на сва звона о “дивљаштву бањалучке публике”.

Једва се дочекало да се пљуне и поруча.

А, они њихови, они што само боцкају у леђа, товаре лопатом у здјелу. Не штеде. Само досипају.

Знају они, да права бањалучка раја, воли папати. Да воли и репете кад треба пљунути по своме.

Вазда нам, туђа говна миришу по кавијару и вргањима свјеже убраним.

Био сам на западу. Са трогодишњим сином који обожава Алмедина Зиљкића. Ружна ријеч се није чула за вријеме утакмице, сем оних које су дио устаљеног фудбалског вокабулара, а превасходно се тичу посла који обављају арбитри. Више су се наши псовали због нетачног паса и кидања живаца.

Зачуло се, пред крај, то што се зачуло.

Бацила се и та бакља на нашу трибину прије него што се зачуло то што се зачуло. Могла је, срећом није, да погоди неко трогодишње дијете на тој страни стадиона. А, било је тамо дјеце.

Зачуло се, то што се зачуло, на мах. Није се пјевало сатима прије и послије. На мах се зачуло.

Фудбал је то, јаране, фудбал је то овдашњи. Зајебан и компликован као и све око нас.

Зато, знај, прије него што ми кажеш да сам фашиста, да се чује штошта и тамо, што мене зна да заболи. Али, тамо, не куде своје.

Не зову их фашистима, него им милозвучно тепају. Да боцну у леђа кад нас сретну.

Знају, они, а ми још треба да научимо. Ваља се држати, бар некад, заједно. Бар некад рећи “ма, гон’те се, и ви, и ваша лажна коректност”.

Немој да смо баш увијек Фредо Корлеоне према овом граду, какав год да је, мајку му.

Не заслужује то, а они још мање.

Не мрзим ја никог, да се разумијемо, али, брате, не дам ни на своје.

Не чују се тамо, на фудбалу, ни бечки валцер ни дрезденска опера, а филџан кафе и локума тешко да ћеш добити. Можеш добити само нешто друго. У леђа.

П.С. Ипак, право да ти кажем, било је на утакмици нечег налик “фашизму”. Оном фудбалском. Одавно стадион није био тако крцат. Празне столице не би на западној трибини.

А, ови наши на терену, нека ми опросте покуду, морали су да се одуже за то.

Ватром у срцу, а не терором живаца свих нас који смо дошли да видимо оно најбоље од вас.

Имате поправни. Као и сви ми. Нека буде боље!

(текст преузет од Андреја Кнежевића)