Легенде евоцирале успомене на 11. мај 1988. године: Освајање Купа Југославије никад неће бити заборављено!

Оживјели су успомене на тај култни 11. мај 1988. године, присјетили се највећег успјеха у историји!

Дамир Шпица (капитен), Стојан Малбашић, Божур Матејић, Амир Дургутовић, Милорад Билбија и Жељко Бабић евоцирали су сјећања на дан када је Борац, као једини друголигаш у историји југословенског фудбала, успио да освоји Куп маршала Тита. Прије тачно 37 година, у финалу играном на стадиону ЈНА, црвено-плави су срушили Црвену звезду и на најбољи могући начин завршили ход по трновитој стази, који су започели годину дана раније!

– Тада нисмо имали трему јер смо ми имали добру екипу и знали смо шта хоћемо. Отишли смо да одиграмо утакмицу и све је завршило како треба. Не знам да ли је још неко сачувао дрес са те утакмице, ја сам некако успио и данас је код мене у кући. Имам много успомена, и кад смо кретали, и кад смо дошли у Београд. Такође и о самој утакмици, али нешто највеће што нас је дирнуло је тад дочек у Бањалуци гдје је цијели град дошао да нам изрази поштовање. Била је то сјајна генерација која је све крунисало Купом, уласком у лигу и најбољим пласманом у Првој лиги. Били смо екипа која је три године играла заједно и то је сигурно била наша велика предности. То се наставило и након те утакмице у Београду. Сигурно да је ово највећу успјех у историји клуба. Ове године момци су одиграли јако добро у Европи и то што су направили је такође велики успјех. Оно што мене брине је да су утакмице Борца слабо посјећене. Људи траже квалитетне утакмице, у Европи се тражила карта више, али стадион би морао бити пунији и када се бориш за ту Европу у првенству – рекао је Дамир Шпица.

– Чим дође мај ми се радо присјетимо овог датума, прије 37 година кад смо се успјели убацити у финале Купа маршала Тита. Сваке године нам се сјећања врате, прораде емоције и присјетимо се тих неких тренутака, тих припрема за утакмице и самих утакмица до самог финала. Са неколико саиграча који живе овдје у Бањалуци се виђамо и повремено уз кафу се пријесјетимо добрих тренутака које смо провели заједно и успјеха – ријечи су Милорада Билбије.

– И даље имам тај неки нагон у себи за побједом и сваки пораз Борца доживљам трагично. У аутобусу не причам ни са ким. То је једноставно нешто уграђено кроз дуги низ година у спорту. Док сам радио са младима покушавао сам да и њима то уградим, тај побједнички менталитет што је врло битно. Није требало да играм ту финалну утакмицу због повреде и тренер није хтио да ме стави. Међутим, та моја упорност, ја сам њега убиједио да хоћу и да морам да играм. Једноставно он ми каже „Нећеш играти ако те ја не ставим“, а ја му одговорим „ја хоћу играти“. Ту смо се ломили читав дан и на крају је моје побиједило. Испоставило се да сам био у праву – подсјећа Стојан Малбашић.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Borac Banjaluka (@borac.sport)

– Било је то друго вријеме, све се промијенило. Сада је Борац на неком више нивоу у односу на тада. Направили су добар резултат у Европи. Мислим да се то освајање Купа маршала Тита тешко може поновити. Није исто учествовати и освојити. Бањалука и данас дише за Борац, а то се показало сада у европским утакмицама. Мислим да то није упитно – истиче тадашњи резервни голман Жељко Бабић.

– Све су то лијепе успомене. Тад кад смо освојили било је „Ма није то ништа“, међутим како су године пролазиле ми смо схватили да је то све веће и веће. Мени је остало у сјећању да нам се покварио аутобус на Приједорској петљи, након чега смо добили градски аутобус који је једини био слободан. Дрвене столице, четири сједишта окренута једно према другом и ми смо са тим аутобусом отишли на финале. Када смо стигли на стадион ЈНА, трче редари испред нас и показују нам „Тамо навијачи, тамо навијачи“. Отварамо врата и говоримо им „Ми смо играчи, а не навијачи“. Али ето не игра аутобус, игра срце. Тај дан смо пружили максимум, а Звезда минимум. Потцијенили су нас и нису кренули озбиљно. Кад су кренули озбиљно враг је већ био однио шалу, нису се могли вратити у утакмицу. Двадесет минута прије краја њихови навијачи су почели да скандирају „Помози Боже“. Бог је у том моменту био тај судија, који им је свирао непостојећи пенал, али срећа па је Каралић одбранио – сјећа се Амир Дургутовић, асистент код јединог поготка на финалној утакмици.

– Била је то незаборавна утакмица и највећи успјех за Борац и Бањалуку. Свака част и овој генерацији која је успјела да одигра оволико утакмица у Европи. Побиједити Црвену звезду у оно вријеме, пред 35 хиљада људи, мислим да је највећи успјех Борца. Дочек је био незабораван и дан данас га се људи сјећају – говори Божур Матејић.

(борац-спорт/МОНДО)