In Memoriam: Хуснија Хуне Фазлић

In Memoriam: Хуснија Хуне Фазлић

3.1.1943. – 6.10.2022.

Фудбалски краљ и тренерски маг

(Из књиге Жељка Тице „Бањалучки људи фудбала“)

Фудбалска и тренерска легенда Борца.

За њега многи тврде да је најбољи играч у историји клуба. Био је сјајан фудбалер, голгетер, пакер, једноставно екстракласа. Кад год су се бирали идеални тимови Борца, он је увијек био у њима.

И као тренер оставио је траг. Велик. Неизбрисив. Исписао је најљепшу и најважнију страницу у историји клуба освајањем Купа маршала Тита.

Наравно, ријеч је о Хуснији – Хуни Фазлићу, бањолучком фудбалском асу и тренеру за сва времена.

– Није моје да говорим да ли сам најбољи играч или најбољи тренер, нека о томе други пресуђују, али у једно сам сигуран Борцу сам дао највише. Поклонио сам му и живот и душу. И није ми жао. Да поново могу да бирам, опет бих свом вољеном клубу све дао – каже Хуснија Фазлић.

И данас, иако живи у Бремену, каже да нема дана а да не помисли на свој Борац.

– Ја никад нисам и никад нећу заборавити Борац. Али, да будем искрен, клуб је заборавио мене. И данас зовем своје пријатеље, суботом или недјељом када игра и питам их како је прошао Борац. То је нешто дубоко, јако у мени, та моја љубав према клубу једноставно нема граница.

Мало је оних, а Хуне је један од њих, који нису поникли у Борцу, а толико су „везани“ за њега, толико га воле.

– Прве фудбалске кораке начинио сам у Братству из Козарца код Приједора. Већ са 15 година постао сам првотимац, а одмах су многи запазили моје голгетерско умијеће. Када сам се преселио у Бању Луку, двије године сам играо за бањолучки БСК. И у плавом дресу сам забијао голове, почели су да говоре да има један коврџави дјечак који тресе противничке мреже као од шале.

На Градски стадион је стигао 1963. године.

– И дочекао ме је тренер Мехо Брозовић. Он је одиграо велику улогу у мојој каријери. Од првог дана вјеровао је у мене. Сјећам се добро, једно вријеме ми није ишло, све се некако уротило против мене. Многи су чак почели да сумњају да су се преварили у процјени мојих играчких квалитета. Брозовић ниједног тренутка није посумњао. Подржавао ме је, храбрио, често ми говорио: „Само ради, тренирај, све ће ти се вратити.“

Једна пријатељска утакмица одредила је фудбалски пут и каријеру Хусније Фазлића.

– У том периоду, кад су се играле контролне утакмице, више сам био на клупи, него на терену. А онда у једној провјери против Земуна један наш играч се повриједио, па сам умјесто њега ушао у игру. И све – одушевио. Побиједили смо са 9:1, а ја сам постигао шест голова. Од тада никад више нисам био на клупи за резерве, приграбио сам дрес са бројем десет.

Играо је Борцу једанаест година, од 1963. до 1974. Био незамјенљиви првотимац, капитен, креатор игре, расни стријелац, његови голови постигнути главом били су право фудбалско ремек-дјело.

– Звали су ме многи клубови, ни они велики Црвена звезда, Партизан и Динамо нису били равнодушни, имао сам понуде и Сарајева, Жељезничара, Челика… Био сам близу Звезде, са „Жељом“ сам чак постигао договор…, али увијек се нешто у мени ломило, увијек је преломила моја велика љубав према црвеном дресу, Борцу и Бањој Луци.

Хуне је био предводник оне чувене „чачанске генерације“, која је бањолучки клуб по други пут увела у Прву лигу Југославије.

– То је најљепши тренутак моје играче каријере, а гол који сам постигао у реваншу у Чачку ми је један од најдражих у каријери. И данас кад се тога сјетим, иако су прошле деценије и деценије, срце ми заигра. Била је то једна незаборавна генерација, коју је водио сјајни тренер и човјек Крешимир Араповић.

Након 515 одиграних утакмица у дресу Борца и са 30 година отиснуо се у иностранство. Прихватио је понуду њемачког друголигаша Сарбрикена, у којем је провео двије сезоне. И одмах постао стандардни првотимац, најбољи стријелац, љубимац навијача.

– Сјајно су ме прихватили у клубу, навијачи посебно, а узвратио сам оним због чега сам и дошао – головима. Иако сам дошао повријеђен, ником то нисам желио да кажем. Стиснуо сам зубе и играо. Добро ми је кренуло, пружао сам добре партије, био у врху листе стријелаца. Конкуренција је била жестока. Чак и један Јован Куле Аћимовић, бивши ас Звезде и репрезентативац Југославије, није изборио мјесто, морао је отићи из клуба, а Спасовски из Вардара био је резерва. За разлику од њих, ја сам био стандардни првотимац.

За његову каријеру био је кобан меч са Нирнбергом.

– Повриједио сам у једном дуелу кољено, страдали су лигаменти. И у првом дијелу првенства против истог клуба сударио сам се са противничким играчем и добио сам потрес мозга. Тад сам се вратио, дуги пут нисам. Доктори су ми рекли: „Фазлићу, могао би остати инвалид ако наставиш играти, за тебе је најбоље да прекинеш каријеру.“ Било ми је тешко, никад теже, али сам их послушао.

Вратио се у Борац и Бању Луку, посветио се тренерском позиву.

– У Борцу сам као тренер прошао све млађе категорије, да бих 1981. године, када смо испали из Прве лиге, постао тренер првог тима. Били смо јесењи прваци друголигашког каравана. У зимској паузи сам рекао руководству клуба шта треба да урадимо да бисмо били шампиони. Нису ме послушали, нисмо имали праву подршку и умјесто да се вратимо у елиту, заузели смо четврто мјесто. Други пут сам прихватио кормило када га је одбио Томо Кнез. Припреме су биле у пуном јеку, ја на одмору, а онда сам добио позив да је Кнез одбио понуду, да преузмем тим. Знао сам у шта се упуштам, али једноставно нисам могао, због Борца, да кажем нећу. У клубу нису имали стрпљења, жељели су резултат преко ноћи, па сам морао напустити кормило.

Трећи повратак или трећа тренерска срећа у Борцу била је за – историју.

– Ако је Чачак круна моје играчке каријере, онда је круна тренерске освајање Купа маршала Тита, када смо побиједили Црвену звезду. Та златна генерација није створена преко ноћи, у њој је било десет играча које сам водио од пионира до сениора. Били су то Тончо Јаковљевић, Малбашић, Липовац, Шпица, Ранко Јаковљевић, Врањеш, Матаја, Лемић, а сјајно су се у њу уклопили Дургутовић, Лупић, Беширевић, Матејић, Поповић, те Каралић, Билбија… Одиграли смо врхунску утакмицу, тактички надиграли моћну Црвену звезду и постали први друголигаш који је освојио Куп маршала Тита. Ту утакмицу и онај величанствени дочек на Тргу Едварда Кардеља вјечно ћу памтити, баш као што ће тај успјех остати златним словима уписан у историју.

Након што је Борац освојио Куп и пласирао се у Јединствену лигу, Фазлић је одлучио да се повуче. Могао је да води клуб у Европи, могао је због величанственог успјеха да остане тренер, он се одлучио на тај корак јер је, каже, желио помоћи Борцу.

– Многи су ми говорили да останем, али нисам желио. Осјетио сам да је неопходна промјена због играча, клуба… Показало се да сам био у праву.

Једно вријеме обављао је дужност спортског директора. Сјајно се снашао у тој улози, довео је за тренера Борца Владицу Поповића, који је остварио велики успјех у првенству освајањем четвртог мјеста. И умјесто да се са Хуном Борац вине у веће фудбалске висине, дошао је несретни рат, па је морао да напусти свој клуб и свој град.

– Било ми је тешко. Претешко. Имао сам све, а онда преко ноћи морао све испочетка. Прве двије године нисам био у фудбалу, морао сам завршити тренерску школу, јер ми моја диплома није била призната. Тренирао сам нижеразредне клубове у Аустрији, Њемачкој, имао сам успеха, а онда је услиједио позив који је све промијенио. Мој некадашњи клупски колега Феликс Магат ме је позвао да му будем помоћник у Вердеру из Бремена. Никад то Магату нећу заборавити, он ме је вратио у живот. Радио сам са њим, а кад је отишао, остао сам у Вердеру као скаут.

Дуга је листа оних које је Хуне скаутирао.

– Један од њих је Младен Крстајић, некадашњи ас Партизана. Због рата, нисам могао слетјети у Београд, па сам тај посао одрадио из Будимпеште. Био је то пун погодак. Још је доста имена попут Алмеиде, Налда, Диега, Езила, Класнића, Бановића… Први сам видио да је Џеко суперталенат, да ће бити велики ас. Пропутовао сам свијет уздуж и попријеко, видио свакаквих фудбалера, али Бразилци су чудо. Кад одеш на Копакабану, па видиш шта све раде са лоптом, запањујуће, стварно.

Пуних једанаест година је био скаут у Вердеру, а да није тај посао радио одлично, сигурно му не би тако дуго трајао.

– Данас живим пензионерске дане у Бремену. У миру, уз своју породицу, супругу Санду, кћерку Теу, сина Дина, који је такође играо фудбал. И данас пратим фудбал, гледам утакмице, питам за резултате Борца.

Хуснија – Хуне Фазлић. Фудбалски краљ, тренерски маг.

Играч и тренерска легенда Борца. За сва времена.

Хуне одбио Миљана

Миљан Миљанић, Звездина тренерска легенда, изузетно је цијенио играчке квалитете Хусније Фазлића.

– Фазлић је био сјајан фудбалер, у то вријеме један од најбољих везних играча. Звао сам га да дође у Црвену звезду, која је тада владала југословенским фудбалом. Да је дошао у Црвену звезду, направио би репрезентативну каријеру, оставио би много упечатљивији траг у југо-фудбал, а сигуран сам и у иностранству. Он је одбио моју понуду, он је толико волио Борац, толико је волио Бању Луку да једноставно није желио да их напусти. Своју каријеру подредио је клубу и граду, мало би играча то тад учинило. Због тога сам га још више цијенио – рекао је једном приликом Миљан Миљанић.

Обожавао Милутиновића

У фудбалској младости Хуснија Фазлић се дивио умијећу „плаве чигре“ Милоша Милутиновића.

– У најезди сјајних асова као што су били Шекуларац, Галић, Јерковић, Џајић, Скоблар…, највише сам цијенио Милоша Милутиновића. Од њега нисам видио бољег играча. Обожавао сам Милутиновића, често одлазио и гледати га у Сплиту, Загребу… Како је тај играо фудбал. Ма, чудо једно – уз уздах ће Фазлић.

Фудбал прије породице

Једном приликом новинари су питали Фазлића шта му је прече, породица или фудбал. Као из топа је одговорио:

– На првом мјесту је фудбал, па тек онда породица. Он ми је све дао, радио сам, у животу, оно што највише волим. И кад сам други пут у животу почео све испочетка, фудбал ми је опет све вратио. Моја породица и ја од фудбала смо много добили, могли смо нормално да живимо и вјечно ћу му бити захвалан – каже Фазлић.