Данас три деценије од легендарног окршаја Борца и Пролетера из Зрењанина

Прије тачно три деценије, на Градском стадиону је, уз окршај црвено-плавих и приједорског Рудара из децембра 1995. године у финалу Купа Републике Српске, одиграна можда и најпосјећенија утакмица једне генерације клуба из Платонове улице. Тог 18. јуна 1989. године на бањалучком фудбалском састали су се Борац и Пролетер из Зрењанина, а радило се о утакмици посљедњег, 38. кола Друге лиге Југославије.

Пласман у виши ранг раније је обезбиједила љубљанска Олимпија, па се у судару Бањалучана и Зрeњанинаца тражио други путник у елиту. Изабраницима тадашњег тренера Јосипа Кужеа била је битна било каква побједа како би након 38 исцрпљујућих рунди дошли до друге позиције и испуњења сна – повратка у елитни југословенски ранг након 8 година!

Многи љубитељи фудбала у граду на Врбасу били су скептични када је, умјесто Хусније Фазлића са којим је Борац 1988. године освојио Куп маршала Тита, за првог тренера именован Јосип Куже, “дијете” загребачког Динама, који је до тад, послије краја играчке каријере 1982. године, тренирао екипе Croatia Sydney (данас Sydney United), БСК Славонски Брод (данас Марсонија), те, на крају, подмладак загребачког клуба.

Ипак, како је сезона одмицала, Куже, који је преминуо 16. јуна 2013. године послије борбе са леукемијом, односом према клубу и преданим радом са својим изабраницима све више и више се “увлачио под кожу” навијачима, да би на крају сезоне, по успјешном окончању меча са Пролетером, када је требало да се врати у Загреб, заслужио и скандирање званичног спикера, а које је звучало: АКО ОДЕШ ЈОСИПЕ, ЖАЛИЋЕМО СВИ, БОРАЦ МИ ВОЛИМО, БОРАЦ ТО СИ ТИ!

Наиме, тог дана на Градском стадиону се обрело близу 30 000 гледалаца, а стање масовне еуфорије стигло је у 10. минуту, када је Борац дошао до вођства. Алберт Побор кренуо је са Борчеве половине и потом упослио Амира Дургутовића који је упркос прекршају успио лопту да прослиједи до Сенада Лупића у казнени простор. Нападача црвено-плавих обара Слободан Дубајић, а арбитар Вујовић показао је на бијелу тачку, на опште одушевљење, понављамо, препуног стадиона. Одговорност је преузео Суад Беширевић и – погодио!

Резултат 1:0 на снази је био све до 65. минута, када су гости из Зрењанина дошли до изједначења. Са позиције десног крила је центрирао Амир Тељиговић, а на супротној страни лопту је прихватио Ненад Николић који добрим ударцем главом погађа Борчеву мрежу.

Том резултату бањалучки навијачи су свједочили и након посљедњег оглашавања пиштаљке судије Вујовића, па је морало да се приступи извођењу једанаестераца, који би, према тадашњем Миљанићевом правилу, одговорили на питање ”Ко ће уз Олимпију у елитни ранг југословенског фудбала?”

Кренуло је идеално за Борац; у првој серији прецизан је био Суад Беширевић, док је Антон Јаковљевић “прочитао” гдје ће шутирати Амир Тељиговић. Ипак, у другој серији, стечена предност је поништена: Владица Лемић није погодио, а на супротној јесте Горан Бошковић. И послије треће серије резултат у пеналима је остао изједначен – погађали су Божур Матејић и Ненад Николић (2:2). У четвртој серији за наш тим је погодио Сенад Лупић, а непрецизан је за госте био Ненад Николић, па се створила шанса да црвено-плави голом Дамира Шпице отклоне све дилеме како би кренуло славље. Ипак, Шпица није искористио прилику која му се указала па је драма настављена. Лопту је узео Јован Шарчевић, ствари су биле кристално јасне: уколико матира Јаковљевића, пенал-лутрија иде у шесту серију, уколико то не учини, Борац је прволигаш…

Десило се, на неописиву радост бањалучке публике, ово друго: млади одбрамбрени играч Пролетера није погодио мрежу, његов ударац је одбранио Антон Јаковљевић и одвео Борац у Прву југословенску лигу!

У сезони 1989-90, фудбалери у црвено-плавим дресовима су освојили 14. мјесто у конкуренцији 18 екипа, а најбољи резултат у југо-елити у клупској историји остварен је годину дана касније, када је освојено 4. мјесто, што је донијело наступ у Митропа купу. Остало је историја…

(борац-спорт, фото: архива)