У прољеће 1988. године, легендарна генерација Борца углас је у Београду запјевала ”Процвјетала бијела лала, узели смо Куп маршала!” Било је потребно да се настави стазом успјеха, али бројни навијачи Борца скептично су вртјели главом када је умјесто легендарног Хусније Фазлића на клупу стигао ”динамовац” Јосип Куже, тада 36-годишњи стратег без много тренерског искуства, који је преминуо прије тачно десет година (16. јун 2013. године), у 61. години, након тешке болести…
Прије доласка у Бањалуку, а након играчке каријере коју је провео на Максимиру, Куже, рођен у Врању 1952. године, тренирао је три тима – Кроацију Сиднеј, БСК из Славонског Брода и јуниоре Динама. Добио је у руке ”врућ кромпир”, да тренира актуелног освајача Купа СФРЈ и тадашњег друголигаша – а посао је одрадио на најбољи могући начин, остваривши са екипом пласман у елитни југословенски ранг, четврти пут у историји клуба!
Борац је из југо-елите испао 1981. године, а требало је да прође чак осам година да се врати у лигу из које, до њеног распада, више никад није испао. Под вођством Јосипа Кужеа, у конкуренцији 20 тимова, Борац је освојио друго мјесто што је било довољно за визирање карте за елиту. Колико је тада било тешко стећи право наступа у Првој лиги Југославије, довољно говори податак који тимови су се на крају сезоне нашли иза Борца. Набројмо само неке: Пролетер Зрењанин, ОФК Београд, Борац Чачак, Сутјеска Никшић, Пелистер…
У таквој конкуренцији, Борац је остварио 24 побједе и 14 пораза, а на крају је цијела сезона стала у једну утакмицу – ону култну против тима из Зрењанина, одиграну 18. јуна 1989. године у Бањалуци.
Лупићу, Малбашићу, Шпици… била је потребна било каква побједа над Пролетером како би се, уз првопласирану Олимпију, нашао у југословенском крем-друштву. Након 90 минута фудбала на Градском стадиону, било је 1:1, па су, према Миљанићевом правилу, пенали морали да одлуче о побједнику. А побједник је добијао све!
На крају, пресудна је била пета серија пенала. Почео ју је капитен Дамир Шпица, који није успио да докрајчи Пролетер, а након њега лопту је на ”креч” намјестио Јован Шарчевић. Да је погодио, пенал-лутрија би се наставила – али је Антон Јаковљевић прочитао његов ударац и одвео Борац међу друштво у којем су били Динамо, Хајдук, Црвена звезда, Партизан, Војводина, Ријека, Жељезничар, Сарајево…
Услиједило је до тада незапамћено славље на терену и трибинама Градског стадиона, а у данима прије утакмице причало се о Кужеовом одласку са црвено-плаве клупе и повратку у Динамо. И тако, док је трајала фешта, огласио се и званични спикер, култним ријечима: ”Ако одеш Јосипе, жалићемо сви, Борац ми волимо, Борац то си ти! Не иди Јосипе, остани са нама, остани, остани још годину дана! Са истока с пјесмом побједе славимо, не иди Јосипе, ми те волимо! ”Ако одеш Јосипе, жалићемо сви, Борац ми волимо, Борац то си ти!”
До растанка је, ипак, дошло, а Кужеа више никад фудбалски и животни пут није спојио са Борцем и Бањалуком. У његовој тренерској каријери, низали су се потом Динамо, Рот-Вајс Ерфурт, Мајнц, Гамба, Загреб, Чемниц, Интер Запрешић, Ријека, Вартекс, Џеф јунајтед и Тијанђин, а био је и селектор Руанде и Албаније, све док у фебруару 2013. године нису стигле шокантне вијести…
Кужеу је дијагностикована леукемија, против које се храбро борио четири мјесеца… Преминуо је 16. јуна 2013. године у Загребу, а сахрањен је пет дана касније на гробљу Мирогој у хрватској престоници.
(борац-спорт, фото: архива)