Одржана комеморација поводом смрти Предрага Дивљака: ”Био си омиљени капитен, сам Бог те је изабрао”

Предраг Дивљак, легендарни капитен Фудбалског клуба Борац који је преминуо у недјељу у 50. години од посљедица акутне мијелоидне леукемије, сахрањен је данас на Централном градском гробљу у Врбањи.

Раније током дана, од Дивљака, који је са тадашњом генерацијом Борца 2001. године освојио прву титулу шампиона Републике Српске у историји клуба, одржана је комеморација у Трофејној сали на Градском стадиону, а на којој су се од ”Педе” опростили Стојан Малбашић, садашњи предсједник клуба, и бивши голман Борца Јово Шмања, кум Предрага Дивљака и саиграч из тог времена.

– Човјек чиме се роди осуђен је и да умре. Смрт не поштује ред, на најсуровији начин бира оне најбоље. Увијек нам отргне драге и цијењене, вољене и најближе. Ако је смрт посебан тренутак живота, као што је записао један хроничар, онда је одлазак нашег Пеђе незаобилазни тренутак подсјећања на једног фудбалског мајстора, али и изузетног човјека. Играо је у Жељи са Предграђа, Рудару из Угљевика, бањалучком Омладинцу и Џаји, Гомионици из Бронзаног Мајдана, али круна његова каријере била је у Фудбалском клубу Борац. Са овим клубом исписао је једну од најљепших страница његове успјешне историје и у њој уклесао своје име. Предводећи, као капитен, своју генерацију у његовим рукама се нашао шампионски пехар за прву Борчеву освојену титулу у Републици Српској. Фудбалски печат том великом и незаборавном успјеху ударио је и Предраг Дивљак. Оно што је за друге у фудбалу најтеже, како постићи гол, за њега је било најлакше. Својим головима и голгетерским умијећем крчио је свом Борцу пут ка шампионским висинама, а навијачима, популарним Вултуресима, чији је био љубимац, голгетерским ремек-дјелима доносио је бројне радости. И кад је окончао фудбалску каријеру, његово срце је до посљедњег тренутка живота куцало за Борац. Свакако најтеже је, у овим болним тренуцима, његовој породици: мајци Невенки, супрузи Николини, синовима Николи и Борису и осталој родбини. Тугу и његови саиграчи: Јово, Ана, Мрки, Јандра, Феки, Теин, Кљаја, Зрна, Вуки, Малета, Груја, Бена, Денза… Тугују његови Вултуреси, тугује његов Борац, тугује његова Бањалука – рекао је, током комеморације, први човјек клуба.

– Тешко је у овом тренутку изабрати ријечи да не погоде право у душу и не натјерају сузе на очи. Данас, на вјечни починак испраћамо нашег Предрага Педу Дивљака, сина, мужа, оца, брата, кума, саиграча… људску громаду и великог фудбалера чије голове и ведар дух никад нећемо заборавити. Такви људи се једноставно не заборављају. Наш Педо одлази у тренуцима кад смо се надали да ће забиљежити још једну побједу, ону најважнију, против опаке болести која не бира ни вријеме ни мјесто када ће да нападне и подмукло удари. Надали смо се и вјеровали да ће наш Пеђа изаћи побједнички из неравноправне утакмице и борбе. Остаје утјеха да смо били савременици једног таквог човјека коме су се дивили многи млади, како људским врлинама тако и фудбалском умијећу које је презентовао. Његовао је љубав према људима и они према њему. Ријека ријечи туге која се ових дана слила нашом Бањалуком на најбољи начин говори без кога смо остали и кога смо изгубили. Нико није равнодушан због овог тренутка, покушавамо да не плачемо, али сузе теку саме. За људином какав је био наш Пеђа. Иако си сада далеко од нас, отишао си на боље мјесто него што је овоземаљски свијет, код свог оца Ђуре, па сада са анђелима заједно другујете на облацима. И даље осјећамо твоје присуство, твој благи осмијех, ведар дух, чујемо твоје пошалице, како на наш, тако и на свој рачун. Ниси знао да се штедиш, ниси био калкулант. Живот си схватао баш као живот, а не представу, онако како то сви треба да урадимо, да га живимо и вјерујемо. Био си нам омиљени капитен. Вођа. Нисмо ни требали да гласамо, сам Бог те изабрао, наше је било само да потврдимо оно што су сви знали, да ставиш траку на руку и да нас поведеш и доведеш до историјске титуле 2001. године која са данашњег становишта има историјску вриједност. Твоја слика са побједничким пехаром украшаваће и даље наше животе, али и фудбалски храм Градски стадион – ријечи су којима се Шмања опростио од ”Педе”.