Читав живот на Градском стадиону

Када је као ”клинац” Стојан Малбашић први пут закорачио на Градски стадион, имао је само дванаест година. Није тад ни слутио да ће на њему провести читав живот. Већ 42 године, што као играч, што као тренер Борца, свакодневно долази на стадион, један је од ријетких који је читаву каријеру везао за клуб у којем је начинио прве фудбалске кораке.

– Давне 1975. године Борац је покренуо фудбалску акцију ”Бирамо таленте”, као и школске турнире на којима су тренери вршили селекције за млађе категорије. На једном сам се истакао и позвали су ме да се прикључим пионирској екипи. На Градском стадиону прво ме је дочекао тренер Осман Спахо. Са мном су почели Драшко Марковић, Дамир Хоџић, касније су се прикључили Бакир Шалак, Данко Станаревић, Владо Котур, Милојко Богојевић… Наравно, сваком од нас који смо трчали за лоптом сан је био да обуче Борчев дрес, да заигра у првом тиму – прича Стојан Малбашић, дугогодишњи првотимац бањалучког Борца.

Дебитовао је за најбољи тим 1981. године, а праву шансу му је пружио тренер Хуснија Фазлић.

– Никад нећу заборавити свој деби. Било је то оне године када је Борац изгубио у Титограду од Будућности и испао из прволигашког друштва. Играли смо у Загребу, ушао сам посљедњих неколико минута, замијенио сам Марјановића. Било је то 5. априла 1981. године. Сусрет је завршен без побједника, 1:1, а стријелац за Борац био је Кресо. Када ми је Фазлић, који је заједно са Пелцом био помоћник Валоку, рекао: ”Ћело, спреми се да уђеш у игру”, мислио сам тад да је читав свијет мој. То што сам тада осјећао је неописиво и незаборавно. Нико тад није био срећнији од мене јер мој дјечачки фудбалски сан се остварио. Ту ноћ нисам ока склопио. Само сам премотавао филм са те утакмице, стално сам чуо Фазлићеве ријечи: ”Ћело, спреми се да уђеш у игру.” То ћу памтити док сам жив. Али, праву шансу пружио ми је Фазлић, код њега сам постао стандардни првотимац – сјећа се Малбашић.

Његов фудбалски пут до дреса стандардног првотимца није био лак. Морао је да се доказује у бањалучком БСК-у.

– Иако сам у Борцу први долазио на тренинге, а посљедњи одлазио, неки тренери нису вјеровали у мене. Послат сам у БСК на каљење, који је тад играо у Регионалној лиги БиХ, група запад. Тешко ми је то пало, али нисам се предавао. У редовима ”романтичара” лако сам се уклопио јер су ме сјајно прихватили Сојтарић, Чатлак, Црнић, Стојнић, Марковић… Играо сам за ”плаве” што сам боље могао, али и маштао да се једног дана вратим гдје ми је фудбалско срце. Наступао сам за ”романтичаре” са ”Чаира” једну сезону. Моје одличне игре нису остале незапажене, па ме је Хуснија Фазлић вратио на Градски стадион. Ко зна како би изгледао мој фудбалски пут да он није вјеровао у мене. Од тада, па све до краја каријере, а завршио сам је у Фођи када смо освојили европски трофеј Митропа куп, само сам носио мени најдражи црвени дрес.

Као играч, са Борцем је освојио Куп маршала Тита, Митропа куп, изборио улазак у Прву лигу када су у оној незаборавној утакмици са Пролетером побиједили у фудбалској лутрији – једанаестерцима, играо је у генерацији која је остварила најбољи првенственби пласман, четврто мјесто у Првој лиги Југославије.

– Све су то моје драге, фудбалске успомене. Освајање Купа маршала Тита памтићу док живим, баш као и сви који су учествовали у том величанственом фудбалском успјеху. Нико нам није дао ни грам наде, сви су нас били прежалили у дуелу са моћном, великом Црвеном звездом, а ми смо се вратили као јунаци Крајине. И данас ми је пред очима она незаборавна акција. Голман Каралић ми је додао лопту руком, ја сам је прослиједио до Липовца, који ју је повео десетак метара, онда је прослиједио поново мени. У трку сам протурио лопту кроз ноге једном играчу Звезде, а онда сам упослио Дургутовића. Он је упутио идеалан центаршут, никад у животу није тако центрирао, услиједио је скок Лупића ”небу под облаке”, трзај главом, лопта је ударила у земљу и завршила свој пут у мрежи. На трибинама лудница, лудо је било и кад се утакмица завршила, нашој радости није било краја. А онај дочек у Бањалуци, на Тргу Крајине пред 40.000 гледалаца, то се никад више неће поновити, та радост, та ”везаност” Борца и Бањалуке, то је нешто што се не заборавља – са усхићењем о томе прича Малбашић.

Памти дугогодишњи, незамјенљиви првотимац Борца тријумф над Црвеном звездом, али памти и фудбалску бајку на снијегу са новосадском Војводином у четвртфиналу Купа маршала Тита.

– Играо сам против Црвене звезде, Партизана, Динама, Хајдука, све смо их побјеђивали, али у срцу ми је меч са Војводином. У првом мечу у Новом Саду изгубили смо са 3:0, многи су мислили да ће реванш бити формалност, да ће ”лале” предвођене Милошем Шестићем лако овјерити визу за полуфинале. Све је у реваншу било против нас. Убједљив пораз, снијег који је непрестано падао, тежак терен. Али, одиграли смо утакмицу из снова, била је то бањалучка сњежна фудбалска бајка. Расположени и надахнути Лупић је са своја четири гола просто нокаутирао Новосађане. На крају је било онако како нико није очекивао, славили смо са убједљивих, неочекиваних, изненађујућих 6:1. Било је то право фудбалско чудо које је одјекнуло Југославијом. Послије смо, у двије утакмице, били бољи од Приштине, побиједили у финалу Звезду и та моја генерација је исписала најљепше странице Борчеве историје.

Посљедњу утакмицу у вољеном дресу није одиграо на Градском стадиону него у италијанској Фођи.

– Али сам каријеру окончао на најљепши начин. Као капитену, у мојим рукама се нашао пехар Митропа купа. Зар има љепшег фудбалског опроштаја од тога?

Остаје, ипак, жал што није одиграо опроштајну утакмицу.

– Сигурно би се и то десило да није било обог несрећног рата. Борац је тад морао у фудбалско избјеглиштво, далеко од Бањалуке. Из те трофејне генерације мислим да је само Билбија одиграо опроштајни меч, али сигурно да су га заслужили и Каралић, Шпица, Матаја…

Није водио евиденцију колико је утакмица одиграо за Борац, по његовом мишљењу црвени дрес је облачио близу 500 пута.

– Некад је у Борцу вођена евиденција о броју одиграних утакмица. Чуо сам да су рекордери Кушмић, Фазлић, Кресо, Ковачевић, Пелц, Кривокућа… да су они на више од 500 утакмица истрчали у Борчевом дресу. И ја сам близу те бројке ако се рачунају првенствени, Куп и пријатељски сусрети. Штета што је прекинута једна лијепа традиција да се води евиденција о наступима Борчевих фудбалера.

Када је окончао богату и успјешну играчку каријеру, посветио се тренерској. Водио је све клупске селекције, сједио је на клупи Борца у оној првој премијерлигашкој сезони, обављао је дужност спортског директора, директора клуба, био је помоћник Драгану Вукши, Велимиру Стојнићу, Зорану Марићу, са којим је донио први трофеј Купа БиХ откад се клуб такмичи у Премијер лиги БиХ.

– Ја сам Борчев војник, ништа ми није тешко урадити за клуб. Мени је најважније да клуб има успјеха, да осваја трофеје, наступа у Европи. Шта год ми људи у клубу понуде, наравно да ћу радити. И мени и свима нама који смо везани уз Борац он мора увијек бити на првом мјесту. И кад има успјеха и кад нема, и кад осваја трофеје, и кад остаје бњз њих – каже Стојан Малбашић, популарни Ћело, који је већ 42 године нераскидиво повезан са Борцем.

И сваки дан је на Градском стадиону.

И још ће, сигурно, дуго, дуго.

До краја свог живота!

Фазлић и Поповић

Двојицу тренера посебно издваја. То су Хуснија Фазлић и Владица Поповић.

– Фазлић је играчка и тренерска легенда Борца. Он ми је много помогао у каријеру, увијек је вјеровао у мене, чак и онда кад сам отишао у БСК. Са њим сам освојио и највреднији Борчев трофеј, Куп маршала Тита. Кад год Фазлић из Бремена, гдје живи, дође у Бањалуку, обавезно се нађемо, попричамо, увијек ћу га цијенити и поштовати. Ко зна, да њега није било, како би текао мој фудбалски пут. И Владица Поповић, којег је у Борац за тренера довео Фазлић, иако је био у клубу годину дана, на мене је оставио упечатљив утисак. Био је тренер суперпрофесионалац, ”спавао” је на стадиону, направио је сјајну атмосферу у екипи, са њим смо постигли највећи првенствени успјех. Иако је од тада прошло доста времена, увијек је најљепше говорио о клубу, кад се сретнемо, увијек каже да послије Звезде и Београда највише воли Борац и Бањалуку – каже Малбашић.

Жал за Каралићем и Славнићем

Стојан Малбашић је био велики пријатељ са Слободаном Каралићем и Милорадом Славнићем.

– Душа ме боли што су нас рано напустили. Кара и Мићо били су сјајни људи, прави и искрени борчевци. Доста тога су урадили позитивног за клуб. Са Каралићем сам играо, дружио се, кад смо завршили каријеру, често смо били у контакту, гледали утакмице нашег Борца. Рано, веома рано остао сам без свог пријатеља. Већ дуго времена размишљам, кад се стекну услови, да организујемо турнир који би се звао по Слободану Каралићу. Сигуран сам да ћу ту своју идеју и остварити. Милорад Славнић је био мој директор док сам играо, касније смо се дружили, формирали Клуб ветерана и пријатеља ФК Борац. И кад је био у клубу и кад је отишао из њега, не сјећам се да је за неког рекао ружну ријеч, он је једноставно живио за Борац. Никад нећу заборавити своје пријатеље Кару и Мићу, њих двојица ће увијек бити у мом срцу, живјеће док ја будем живио.

Био бих и – оружар!

У Борцу је Малбашић био играч, капитен, тренр прве екипе, помоћник, радио је са свим селекцијама у омладинској школи, обављао је дужност спортског директора и директора клуба.

– Нема шта нисам био у Борцу. Искрен да будем, ако би требало, без поговора бих радио и као оружар. Ништа ми није тешко урадити за њега. Како да ми буде тешко кад знам само за Борац и Градски стадион? – прича Малбашић.

(одломак из књиге ”Бањалучи људи фудбала”, аутора Жељка Тице, јун 2017. године)