”Тишина са емоцијом. Могли смо и можемо. Хвала вам!”

Борац и његови навијачи нису синоћ досањали сан, нису црвено-плави успјели да се преко Ференцвароша домогну Лиге Европе.

А није да нису били близу, стигли су до 1:0 у 104. минуту, али су се Мађари волшебно вратили у меч и на крају тријумфовали након извођења једанаестераца.

Дан након меча, на нашу адресу стигао је веома емотиван коментар једног од навијача, из чије објаве се јасно види колико је свим присталицама Великана из Платонове значио синоћњи меч.

Коментар преносимо у потпуности.

“29. август 2024.

Један од најбурнијих дана у Бањалуци.

Али не мислим на оно послијеподневно невријеме и олују.

Од првих минута иза поноћи и упознавања странаца са бањалучким улицама…

Аларм звони у 7.

У кући за столом је само једно питање, можемо ли?

Свако креће на свој посао. У ауту, на радију, само је једна тема на јутарњем програму и исто питање.

Гледам суграђане како иду на послове, није то обично јутро. Нема овога дана питања како си, шта има? Већ само једно.

У фирми од портира до директора са надом у очима питају се исто. У кафићима читају се новине у којима је исто питање.

Журимо сви кући са посла. Након ручка који је мајка направила, спремамо се. Мајка тражи нешто по мојим стварима. Облачи дрес и говори ”идем и ја”.

Шетамо кроз град. Сви иду према истом мјесту. Од оних који одбројавају посљедње дане школског распуста, до оних којима штапови олакшавају пут. И оних попут моје мајке које су спремале ручак. Сви у истим бојама. Сви са истим питањем и истом надом.

Како се ближи 21 час, све мање се поставља то питање. Реалност престаје да постоји. Није је било ни 7 дана прије у Будимпешти.

Ближи се 23 часа. Објашњавамо мајци да ће морати остати још 30 минута. Не жали се, али под условом да успијемо.

15 минута послије…

Ваздух пуца.

Много бесплатних загрљаја.

Највећа количина среће на једном мјесту у овом граду.

Трајало је 10-ак минута.

Поново напетост.

Прошло је и тих 30.

Мајко, морамо још остати.

Ма остаћемо до јутра ако треба, и сви би остали.

Ближи се поноћ. Ближи се крај 29. августа.

Крај.

Мук.

Поноћ.

Ријеке људи иду кућама без ријечи.

Тишина. Али не она непријатна.

Тишина са емоцијом.

Ни мајка ништа не проговара.

Али добили смо одговор.

Могли смо и можемо!

Хвала вам!”