РК Борац свечаном академијом обиљежио годишњице освајања евро-трофеја

У величанственом амбијенту Народног позоришта Републике Српске синоћ је, у организацији Рукометног клуба Борац, одржана свечана академија поводом јубиларних годишњица освајања два највриједнија трофеја у историји Великана из Господске: 40 година од освајања титуле европског шампиона побједом у финалној утакмици (17:15) у дворани Борик над данском Фредерицијом, те 25 година од освајања трофеја намијењеног побједнику Купа IHF, до којег су рукометаши у црвено-плавим дресовима стигли након славља у финалном двомечу над екипом московског ЦСКА, коју је тада предводио један од најбољих рукометаша свијета Талант Дујшебајев, касније репрезентативац Шпаније.

Једанаестог априла 1976. године тадашња генерација Борца, предвођена капитеном Милорадом Каралићем а са тренерске клупе једном од најуспјешнијих тренера Борца свих времена Пером Јањићем, савладала је данску Фредерицију резултатом 17:15 и тако се први, а за сада и посљедњи пут у клупској историји, попела на кров Старог континента! Финални меч одигран је у дворани Борик пред 5000 гледалаца, сви су жњљели да биду дио истинског спортског спектакла у граду на Врбасу, сви су жељели да помогну бањалучким рукометашима да Бањалуку уцртају на мапу трофејних рукометних градова Европе.

Годину дана раније Борцу је измакао трофеј намијењен европском шампиону поразом у финалу од Франкфурта. Сада то, срећом, није био случај: Каралић, Рађеновић, Арсланагић, Унчанин, Поповић… смогли су снаге да у гротлу бањалучког грама спорта савладају Данце и тако трофејну салу Борца попуне престижним пехаром Л’Екипа.

Јунаци те утакмице су сви, без поговора, али се свакако, у рукометним историјским алманасима, спомињу имена Абаса Арсланагића и Недељка Вујиновића; први је, при резултату 16:15 за Борац, одбранио зицер данским рукометашима, док је други, у смирај утакмице, из седмерца постигао 17. гол за црвено-плаве на тој утакмици и озваничио почетак великог славља.

На други европски трофеј Борац и Бањалука су чекали 15 година, до 1991. године, када је тзв. „дјечији вртић“, који су, између осталог, чинили Златан Арнаутовић, Мехмедалија Мулабдић, Андреј Голић, Александар Кнежевић, Сењанин Маглајлија, Самир Незиревић, Јани Чоп… приграбила трофеј намијењен освајачу Купа IHF. Тадашња црвено-плава генерација са тренерске клупе била је предвођена Велимиром Петковићем, који је исти успјех поновио 20 година касније, 2011. године, са њемачким Гепингеном.

У првој утакмици тадашњег финалног двомеча Петковићеви пулени су у крцатом Борику савладали ЦСКА резултатом 20:15 и у Москву отпутовали са одличним шансама да се у Бањалуку и Крајину врате као коначни побједници, што се на крају и обистинило: у главном граду тадашњег Совјетског Савеза забиљежили су минималан пораз (24:23), што је било довољно за почетак славља и побједничког почасног круга.

Како рекосмо, поводом јубиларних годишњица споменутих трофеја синоћ је у Народном позоришту одржана свечана академија, коју су својим присуством увеличали чланови славних генерација из 1976. и 1991. године, те бивши тренери, директори, чланови управа, те бројни рукометаши, некадашњи и садашњи, који су проносили, проносе и проносиће славу црвено-плавог бањалучког рукометног гиганта.

Свечана академија почела је приказивањем филма „Били су рукометни анђели“ аутора Томе Марића и Радета Мићевића, који је од стране присутних у сали Народног позоришта Републике Српске награђен громогласним и дуготрајним аплаузом.

Присутнима су се након тога обратили актуелни предсједник Борца Милан Радовић и предсједник Републике Српске Милорад Додик, а одмах затим услиједио је перформанс „Били су и биће легенде“ режисера и сценаристе Александа Пејаковића.

Свечану академију својим присутвом увеличали су и Лешинари, најватреније Борчеве присталице, који су својом навијачком пјесмом „Твоји су синови са тобом одрасли, за тебе живе…“ дигли на ноге све присутне, који су им се придружили у навијачком перформансу.

Један по један, чланови трофејних генерација су излазили на бину, а најемотивнији тренуци десили су се када су присутни чланова тима који се окитио титулом првака Европе Раде Унчанин, Абас Арсланагић, Слободан Вукша, Здравко Рађеновић и Боро Голић, заједно са некадашњим предсједником клуба Живком Радишићем, симболично подигли реплику престижног трофеја.

На крају, када је 10 рукометаша-освајача Купа IHF изашло на бину, све присутне је култном пјесмом „Ово је мој град“ поздравио бањалучки кантаутор Мирослав Јањанин, након чега су се поново огласили Лешинари и громогласним скандирањем ШАМПИОНИ, ШАМПИОНИ изнијели своје мишљење о легендама бањалучког рукомета и спорта уопште…