Прије 37 година Борац постао првак Европе

На данашњи дан, прије тачно 37 година, рукометаши бањалучког Борца су побједом над данским прваком Фредерицијом (17:15) освојили Куп европских шампиона. Сјајна генерација рукометаша на тај начин је крунисала период неприкосновене доминације на простору некадашње Југославије, пошто је у низу освојила четири шампионата и четири Купа СФРЈ. Годину прије тога Бањалучани су такође били надомак великог успјеха, али је у финалу одиграном у западноњемачком Дортмунду, првак Источне Њемачке, Форверц, био успјешнији – 19:17.

Годину касније, 11. априла 1976, пред препуним трибинама „Борика“ на које се нагурало више од 5 000 гледалаца, а још најмање толико је остало испред „храма“ спорта, Бањалучани су одиграли маестрално и славили велики тријумф – 17:15.

Свих дванаест играча, као и вансеријски стратег, Перо Јањић, имали су свој удио у великој побједи, али они који су овај меч гледали уживо сагласни су у једном: да није било бриљантног Абаса Арсланагића на голу, те у своје вријеме најбољег свјетског бека, Здравка Рађеновића, тешко да би се Бањалучани данас присјећали те звјездане априлске ноћи.

О завршном окршају са Данцима, који су „црвено-плави“ добили са 17:15 (11:7), испричане су многе приче, испјеване песме, снимљени филмови, али је мало познато да су Бањалучани морали да лобирају за организацију финала, које су платили 16 000 долара.

Много пута описано је како су пулени Пере Јањића одиграли седам утакмица, у пет побиједили, а само два пута сусрете завршавали нерешено, не осјетивши горчину пораза, и како су, након само 26 година од оснивања, свом граду донијели најдрагоцјенији трофеј.

Међутим, скоро ништа се не зна како се догодило да финале Купа европских шампиона уопште буде одиграно у Бањалуци, а не у дортмундском „Вестфаленхалену“, дворани која прима 18 000 гледалаца и гдје су ова финала, традиционално, играна претходних година.

По први пут у историји Међународне рукометне федерације десило се да актери финала сами лицитирају за домаћинство и да најповољнија понуда одлучи о мјесту одигравања финала. Један од оних који су у то вријеме учествовали у организацији самог финала, али и „припреми терена“ да оно уопште и буде одржано у Бањалуци био је стандардни првотимац, а након тога и дугогодишњи члан управе Борца, Миро Бјелић.

– Годину дана раније играли смо финале Купа шампиона и изгубили од источноњемачког Форверца. Већ тада смо закључили да, ако успијемо и наредне сезоне да изборимо завршницу, морамо предузети све да она буде одиграна у Бањалуци. За то је требало привољети челнике IHF да промијене правило о мјесту одигравања одлучујућег меча – почео је причу Бјелић.

Према његовим ријечима, управо сами играчи одлучили су да покушају да у наредном циклусу Купа шампиона напокон дођу до самог краја.

– Након пораза од Форверца, промијенили смо начин размишљања. Главни креатори били су Абас Арсланагић и Небојша Поповић који су имали тачну идеју како да дођемо до шампионског пехара – присећа се Бјелић.

Да би се то остварило, било је потребно све добро организовати и одрадити квалитетно лобирање у којем су велику помоћ имали од пријатеља клуба, како из Бањалуке, тако и оних из цијеле Југославије, па и иностранства.

– Управо су Арсланагић и Поповић одрадили тај посао и то више него одлично. Они су ступили у контакт са тадашњим савезним капитеном рукометне репрезентације Југославије Иваном Снојем, који је у то вријеме био високопозициониран у IHF. Упоредо са њима, тадашњи предсједник Борца Недељко Пехар прихватио се обавезе да лобира код градских власти да нас подрже. Уз то, појачали смо организацију клуба која је и прије тога била на изузетно високом нивоу са Витомиром Пујићем, Љупком Јурелом, Радетом Радинковићем, Петром Атлагићем, Ратком Дејановићем и Драгом Робовићем. Координатор свих тих акција био сам ја као први оперативац и једини професионалац у клубу – додао је Бјелић.

Након тога је остала да се уради само једна „ситница“, а то је да се избори учешће у финалу Купа европских шампиона. Тај посао морали су да одраде сами играчи, на челу са сјајним стручњаком на клупи, Пером Јањићем, и они су на крају и успјели да оправдају сва очекивања.

– Успјели смо да организујемо све на вријеме и само се чекало да се заврши реванш утакмица полуфинала коју смо у Бањалуци 27. марта 1976. године играли против Гумерсбаха. Прву утакмицу у Немачкој одиграли смо неријешено, 16:16, што нам је давало велике наде да у свом „Борику“ можемо до побједе. Тако је и било, славили смо 15:13 и изборили финале – нагласио је Бјелић.

Међутим, присјећа се он, времена за славље није било. Већ на заједничкој вечери након полуфинала „оперативни тим за финале КЕШ-а“, како су га у клубу назвали, био је спреман за дјеловање.

– Договорили смо се да већ у пет часова ујутро са нашим таксистом Светом Бајићем за Базел кренемо Поповић и ја, а да нам се у Загребу придружи Сној. Истовремено, Дејановић је имао задатак да у току ноћи, из већ договорених продавница са сувенирима, донесе резервисане поклоне за челнике IHF. Такође, у току те ноћи сам од предсjедника клуба Недељка Пехара добио пуномоћ од општине Бањалука да Борац може да лицитира за финале у износу до 25 000 америчких долара – детаљно је појаснио Миро Бјелић.

Бањалука у центру пажње

Делегацију Борца у Базелу дочекао је технички директор IHF Фридхелм Пепмајер којег су Бањалучани веома брзо привукли на своју страну. Сама лицитација за добијање организације финалне утакмице одвијала се у једној малој соби у којој је био телекс, а Миро Бјелић се њеног цijелог тока сjећа као да је био јуче.

– Представник другог финалисте, Фредериције, није дошао, већ је њихов спонзор, Данк банка, понуде слала управо путем телекса. Лицитација је почела износом од 500 долара и ишла је све до понуде Данк банке од 11 000 долара. Тада сам ја рекао да нудимо 16.000 долара. Недуго након моје понуде, из те канцеларије је изашао Пепмајер и обавијестио присутне да је Борац из Бањалуке добио част да 11. априла организује финалну утакмицу, али и да тог истог дана у Бањалуци буде обављено извлачење парова за рукометни турнир Олимпијских игара које су те године одржане у Монтреалу. Слободно могу да кажем да је тог дана Бањалука била центар свјетског рукомета јер се извлачење за ОИ, као и пренос финала, гледало у чак 64 земље широм свијета – закључио је Бјелић уз тврдњу да је сав труд око лобирања могао да буде узалудан да Абас Арсланагић, Здравко Рађеновић и друштво нису бриљирали у мечу са Фредерицијом.

Прашњава препеченица за Пепмајера

Миро Бјелић се присјетио и једне анегдоте везане за сусрет са представником IHF Фридхелмом Пепмајером.

– Сној је Пепмајера одмах прекрстио у Пепи и уручио му наше поклоне. Када смо кретали, на брзину смо из подрума ресторана узели неколико литара ракије препеченице из Градачца, а да уопште нисмо обратили пажњу да су боце од дугог стајања на себи имале велики слој прашине. Да би се некако извукао предајући ту ракију, Иван, стари лисац какав је и био, о тој ракији и начину на који се производи причао је Маркове конаке бришући рукавом ту прашину, а онда још Пепмајеру објашњавао да је то домаћи производ мог оца, чиме се он посебно одушевио. Наравно, било је ту још квалитетних поклона, попут гусала, народног веза и сличних ствари. Након тога, за вријеме вечере у добром расположењу Пепмајер нам је отворио писмене понуде и објаснио шта треба да урадимо – истакао је Бјелић.

БОРАЦ – ФРЕДЕРИЦИЈА 17:15 (11:7)

дворана: „Борик“ у Бањалуци, гледалаца: 5 000, судије: Херберт Хеншел и Петер Хенфус (ДР Њемачка), седмерци: Борац 3 (2), Фредериција 3 (2), искључења: Борац 6, Фредериција 2 минута.

БОРАЦ: Арсланагић, Селец 2, Рађеновић 6, Каралић 2, Бјелић, Вујиновић 2 (1), Вукша, Унчанин 2, Поповић 1 (1), Б. Голић, М. Голић 2, Равлић. Тренер: Перо Јањић.

ФРЕДЕРИЦИЈА: Јепесен, Ф. Хансен 3 (1), Хајдерман, Нилсен 3 (1), Соренсен 1, Јунгланд 1, А. Хансен, Андерсен 3, Пулсен, Мадсен 2, Петерсен 2. Тренер: Оле Ворм.

Пут до трона

Осмина финала

Бањалука, 20. новембар 1975. године: Борац – Червена хвиезда 27:14 (16:8)

Братислава, 11. децембар 1975. године: Червена хвиезда – Борац 22:26 (8:14)

Четвртфинале

Бањалука, 8. јануар 1976. године: Борац – Калписа 28:21 (15:9)

Аликанте, 18. јануар 1976. године: Калписа – Борац 13:13 (7:10)

Полуфинале

Дортмунд, 10. март 1976. године: Гумерсбах – Борац 16:16 (9:8)

Бањалука, 27. март 1976. године: Борац – Гумерсбах 15:13 (11:8)

Финале

Бањалука, 11. април 1976. године: Борац – Фредериција 17:15 (11:7)

(Прес)