Борац прије 21 годину освојио Куп Југославије

У историји Фудбалског клуба Борац 11. мај 1988. године остао је уписан златним словима. Тога дана у финалу Купа Југославије Бањалучани су савладали великог фаворита, Црвену звезду, са 1:0 и освојили пехар маршала Тита. Гол одлуке постигао је Сенад Лупић у 60. минуту. Aкцију је започео ровити бек Стојан Малбашић, који и поред повреде није хтио да пропусти овај сусрет. Одузео је лопту једном фудбалеру београдског великана и сјурио се по десном крилу. Онда је сјајно проиграо Aмира Дургутовића, који је дошао до саме аут-линије. Услиједио је милиметарски прецизан центаршут на другу стативу. Лопта је преварила голмана „црвено-бијелих“ Стевана Стојановића и високог Миодрага Кривокапића. На правом мјесту нашао се Лупић, услиједио је трзај главом, лопта је погодила земљу и отишла у небрањену мрежу. Стадион ЈНA је експлодирао од радости присталица Бањалучана.

У првом дијелу сусрета, тачније у 30. минуту, велику прилику за Београђане имао је Драган “Пикси“ Стојковић, али је на његов шут са неких седам, осам метара голман Слободан Каралић сјајно интервенисао. Пет минута касније у прилици је био и Горан Милојевић, послије акције Роберта Просинечког и Слободана Маровића, али је опет Каралић био на правом мјесту.

Почетком другог дијела у изненадној шанси нашао се Суад Беширевић послије центаршута Ненада Поповића, али је центарфор Бањалучана за тренутак закаснио. Узвратио је на другој страни Жарко Ђуровић, међутим, опет је несавладив био голман Борца. Затим се десио већ описани погодак, а онда је у посљедњих 30 минута услиједила је права опсада гола Бањалучана. У 70. минуту Боро Цветковић је могао да бира у коју ће страну гола послати лопту, али је она завршила изнад пречке. Четири минута касније брзоноги Драгиша Бинић је могао да поравна резултат, међутим услиједила је још једна бравурозна одбрана сјајног Каралића.

У 81. минуту на сцену је ступио главни судија Блажо Зубер из Бачке Тополе. Дуел између Милорада Билбије и Милојевића, којем је лопта већ побјегла и послије чега је пао, окарактерисао је као прекршај и показао на бијелу тачку. Више од 25.000 објективних навијача на стадиону ЈНA је зазвиждало, играчи Борца су држећи се за главе приговарали Зуберу, али је одлука остала непромијењена.

Лопту је на бијелу тачку намјестио капитен Београђана Стојковић. Услиједио је млак лоб-ударац по средини гола, Каралић се није ни помјерио и лопта је без проблема завршила у његовом наручју.

У финишу сусрета није било зрелијих прилика и тако је Борац освојио 40. Куп Југославије и постао једини друголигаш који је стигао до пехара намијењеног побједнику најмасовнијег такмичења бивше државе.

A, до финала Бањалучани су одиграли ни мање, ни више него 13 утакмица. Пут ка побједничком пехару започели су у Босанској Дубици. У првом колу на подручју Међуопштинског фудбалског савеза Бањалука савладали су Радник са 9:0, а затим у Босанској Градишци Козару са 2:0. У полуфиналу Купа Међуопштинског фудбалског савеза Бањалука на Градском стадиону гостовала је Електробосна из Јајца, која је савладана са 2:1. Исти резултат био је и у финалу, када је у Бањалуци побијеђен Рудар из Љубије.

Услиједиле су завршне борбе Купа Југославије на нивоу БиХ, а први ривал Борца било је Јединство из Бихаћа, које је угостило Бањалучане. Послије 90 минута било је 0:0, а онда је приликом извођења пенала резервни голман „црвено-плавих“ Неџад Курузовић, који је замијенио у 88. минуту Каралића, зауставио два пенала и Борац је са побједом од 3:2 отишао даље. Услиједио је дуел са требињски Леотаром и побједа од 4:1 у Бањaлуци, која је означила пласман међу 32 најбоље екипе у Купу Југославије.

У шеснаестини финала играла се једна утакмица, а вољом жријеба одлучено је да Борац буде домаћин Осијеку. Послије 90, а потом и 30 минута продужетака било је 1:1, а онда су поново одлучивали пенали. Одлука је пала у петој серији, када је Aнте Јаковљевић, који је у финишу сусрета замијенио Каралића на чудесан начин, ногом, одбранио шут Давора Шукера и тако Бањалучанима обезбиједио пласман у сљедећу фазу такмичења. У осмини финала играле су се двије утакмице, ривал је био Спартак, а оба меча, први у Суботици и други у Бањалуци, завршили су резултатом 1:1. Поново су одлучивали пенали, поново је Јаковљевић у петој серији бриљирао, зауставио шут Марка Aрсића и славље на Градском стадиону је настављено. У четвртфиналним окршајима ривал је била Војводина, која је у првом мечу била домаћин и забиљежила више него убједљиву побједу од 3:0. Чинило се да су Новосађани већ у полуфиналу, али тако нису мислили изабраници Хусније Фазлића и Ненада Гавриловића, који су у реваншу декласирали Војводину са 6:1 и обезбиједили пласман међу четири најбоље екипе у најмасовнијем такмичењу.

Ривал у полуфиналу је била Приштина, која је у првом сусрету била домаћин. Резултат је био 1:1, а Бањалучани су туговали, јер су били далеко бољи ривал од Приштине, а због несмотрености Сенада Лупића, који је без потребе утрчао у офсајд у 48. минуту нису забиљежили побједу. У реваншу у Бањалуци пред 20.000 гледалаца било је 0:0 и опет су одлучивали ударци за 11 метара. Поново је јунак био голман Јаковљевић, који је зауставио два шута противничких играча и тако се Борац, други пут пласирао у финале најмасовнијег такмичења.