Блажевић: Вратио сам се да помогнем!

Највеће овогодишње појачање Рукометног клуба Борац, некадашњег шампиона Европе и освајача Купа IHF, свакако је искусни голман Марио Блажевић. Поуздани чувар мреже, који је поникао управо у црвено-плавом дресу великана из Господске улице, и сам каже да је његов повратак у Бањалуку за многе био велико изненађење.

– Па, добро, можда је некима чудно да се вратим у клуб у којем сам дебитовао у сезони 1996-97. и пуних шест година стајао на голу првог тима – каже Блажевић, кој је из Бањалуке прешао у Београд, гдје је једну сезону наступао за Партизан, а потом пуне три године био члан португалске Мадеире, да би инострану каријеру завршио у скопском Вардару, чији је гол бранио прије повратка у Борац.

Откуд то да се баш сада враћаш у Борац?

– Ја никада нисам губио контакт са клубом и бившим саиграчима, а један од њих је и садашњи директор клуба Борис Ђого, мој дугогодишњи саиграч. Преко њих сам увијек био у контакту са Борцем, пратио сва дешавања и радовао се свим успјесима. На крају, поклопиле су нам се заједничке амбиције и интереси, па смо нашли заједнички језик.

У Вардару ти је тренер био Веселин Вујовић, некада набољи свјетски бек. Како је било сарађивати са њим, будући да је он веом темпераментан човјек?

– Вуја је човјек који једноставно све зна о рукомету, али има један проблем, ког је и сам свјестан: он је увијек био најбољи, освајао је све и тешко може да се помири да неко не може да уради нешто на начин како би он то урадио. Значи, он у датом моменту има најбољи потез и рјешење. Рођени побједник и једноставно не зна да буде други. То је његов највећи проблем!

Вратио си се у Борац у вријеме великих промјена. Колико познајеш тренера Будишу?

– Са Драшком се, наравно, познајем. Нисмо до сада сарађивали, али очекујем да ћемо имати добар и професионалан однос, какав сам имао и са свим претходним тренерима у Борцу. Изнио ми је план рада, видим да је он том дијелу приступио веома озбиљно и стварно очекујем добру сарадњу.

Каква је ситуација са играчким кадром и да ли знаш садашње првотимце?

– Мање-више познајем све те момке који су стигли из подмлатка. Играо сам са Гораном Малићем, Немањом Бјелићем и Бојаном Унчанином, играо сам против Милована Павловића, па ми тим није непознат. Мислим да би то могла да буде једна добра комбинација младости и искуства. Видјећемо на крају какав ће то резултат донијети. Велико задовољство ми је што сам у тандему са именом какво је Мулабдић. Сигуран сам да ћу, без обзира на то што сам у овим годинама, имати шта да научим од Даде. Наравно, неће бити никакав проблем ко ће од нас двојице почињати утакмицу, или бити неки минут више или мање на голу. Браниће онај ко је у бољој форми, а на првом мјесту нам је успјех клуба.

Када од Борца можемо очекивати већи успјех?

– Мени је у овом мменту тешко да било шта кажем на ту тему. Ипак, вјерујем да Борац има дугорочан план и да од ове екипе, са доста младих и нових играча, објективно, не би требало очекивати неки спектакуларан резултат, али ни то није искључено. Ипак, уз једну праву атмосферу, са радом и поштовањем свих нас, мислим да резултат у сезони 2009-10, не би смио да изостане.

Мука ми је од помисли на авион!

Боравећи три године у Мадеири напутовао си се авионом колико један човјек успије за читав живот! Волиш ли и даље да путујеш?

– Колико год су ми стална путовања авионом прве године била занимљива и помало инспиративна, толико ми је то посљедњу годину постало напорно. Због непрекидних путовања, мијењања летјелица, пресједања, па и ноћења на аеродромима, смучи ми се и сама помисао на авион. То је дошло дотле да сам чак сањао како на утакмице путујем аутобусом, као у добра стара времена, када сам био у Борцу и Партизану.

(Прес РС)