Сад већ давног 13. септембра 1952. године, уз скромну свечаност, отворен је Стадион спортских игара, који су звали и „Чајавчев“ стадион, на којем су ударени темељи бањалучког спорта. Био је то прво терен од шљаке, да би онда био прекривен бетоном, па асфалтиран. Касније ће се дотјеривати, проширивати, мијењати свој изглед. Временом су, једна по једна, изграђене трибине око све четири стране терена, те постављени рефлектори.
На Стадиону спортских игара (срушен 2002. године) рукометаши Борца су освојили шампионске титуле и купове бивше Југославије, успјехе су низали кошаркаши Борца, кошаркашице Младог Крајишника, боксери Славије…
Крајем шездесетих година у Београду је донесена одлука да се мали спортови морају играти на паркету у дворани, да се не може више наступати на отвореним теренима. Тада је кренула битка бањалучких спортиста за кров над главом, али и њихови проблеми јер су морали да играју првенствене утакмице ван свог града. Једно вријеме наступали су у Сарајеву, Добоју, Славонској Пожеги, Градишци…
Бескућништво је пријетило да уништи бањалучки спорт, зато се трагало за хитним рјешењем, у то вријеме, највећег бањалучког спортског проблема.
Размишљало се о покривању Стадиона спортских игара. Против овог приједлога устали су они најбољи – рукометаши. Они су били мишљења да стадион треба сачувати онакав какав је и био, а да је Бањалуци, у којој је спорт просто бујао, неопходна спортска дворана. Водио се прави спортски рат, на крају је одлучено да се изгради дворана! Спортска упорност завршена је успјешно 1. фебруара 1972. године. Тога дана предсједник Скупштине Бањалуке Сеид Маглајлија именовао је Халида Црналића, Бесима Мулаомеровића, Неџада Хотића и Ирфана Смајлагића да израде дефинитиван приједлог по питању изградње спортске дворане. Комисија је сматрала да је потребно да се ангажују и спортски радници, па су у њу ушли Лимун Папић, Милан Тошић и Александар Равлић.
Пројекат дворане урађен је у Пројектном заводу „План“. Било је то дјело тимског рада стручњака предвођених инжењерима Сеадом Захировићем и Есадом Хаџиомерспахићем, те њихових сарадника Хамеда Болића, Пере Олића и Пере Дугоњића. Радници Грађевинског предузећа „Крајина“ добили су прилику да изграде нови спортски објекат.
Када су тројица златних олимпијаца из Минхена (недостајао је Небојша Поповић), Милорад Каралић, Абас Арсланагић и Добривоје Селец, 24. септембра 1972. године положили камен-темељац, било је сасвим извјесно да више није далеко дан када ће се остварити бањалучки сан.
Радници „Крајине“ почели су битку са бетоном и временом. Полако, из дана у дан, у Борику је ницао нови објекат. Свакодневно су га обилазили чланови Организационог одбора, руководиоци, а поготово спортисти. Истина, мало спорије него што су људи жељели, дворана је расла, али је на крају дочекан и тај, толико дуго прижељкиван дан!
У суботу, 20. априла 1974. године, уз скромну, али лијепу свечаност, дворана „Борик“ предата је спортистима на употребу. Од тада почела је да се пише блистава спортска историја Бањалуке, која је у наредне четири деценије обиљежена побједама, успјесима и трофејима.



















