Са терена у тренере

Најбоља рукометашица, али и фудбалерка Босне и Херцеговине Сабина Пехић послије још једне полусезоне у Борцу рећи ће збогом активном бављењу спортом.

Сада већ бивши капитен рукометне и фудбалске репрезентације БиХ каже да привремено напушта спорт због запослења, али да ће се врло брзо вратити, и то као тренер. У богатој каријери освојила је много трофеја. У фудбалу је играла класичног „шпица“, а у рукомету средњег бека. На фудбалским утакмицама постизала је по седам, осам голова, а стријелац је и првог гола у историји женске репрезентације БиХ. У рукомету, репрезентативка је од 1989. године. Посљедње двије сезоне провела је у редовима ЖРК Борац, гдје ће, по свему судећи, у 34. години и завршити каријеру.

– Остајем још једну полусезону, а онда се повлачим из спорта, рукомета, фудбала… Треба ускоро да се запослим у једној фирми и највјероватније да нећу имати времена за рукомет. Од фудбала сам се већ опростила, тражила сам папире из загребачког Динама, тако да престајем дефинитвно.

Раније сте већ одиграли опроштајне мечеве у женској фудбалској и рукометној репрезентацији?

– Одиграла сам опроштајне утакмице у Литванији у Бугарској и било је одлично. Била сам најбоља играчица и на тим мечевима. Поносим се што сам на такав начин завршила обје репрезентативне каријере. И на клупском нивоу имала сам такође успјешну сезону. Ипак, вријеме је да се посветим неким другим стварима.

Колико је било тешко све ове године бити вођа и најбоља играчица двије репррезентације?

– Било је стварно дивно, мада понекад и тешко. Драго ми је што ми је Бог дао да будем добра у оба спорта. Увијек сам у једном граду играла рукомет, а у неком десетом фудбал. Живјела сам углавном тамо гдје сам играла рукомет и путовала на тренинге и утакмице. Петак или субота на рукомет, недељом на фудбал и тако из викенда у викенд. Нисам уопште имала времена за приватни живот. Али, било је лијепо бити најбољи. Мислим да сам свој таленат искористила на најбољи могући начин.

Освојили сте многе титуле, добили многа признања и као рукометашица и као фудбалерка. Које вам посебно значе?

– Нешто најљепше била је прва побједа женске репрезентације у фудбалу, остварена против Израела, када смо их добили са 4:1, а ја сам била стријелац сва четири гола. Такође, из времена које сам провела у Бундеслиги, са Бременом сам стигла до финала Европског купа. А што се тиче рукомета, свака титула је посебна прича и све су ми драге. Можда ипак ова посљедња сезона, са Борцем, када смо узели првенство БиХ, Куп БиХ и Куп Републике Српске. То је био посебан осјећај. Три трофеја у једној сезони, не може боље.

Да ли размишљате о тренерском позиву?

– Наравно. У Бањалуци сам завршила Вишу тренерску школу. То су ми амбиције, не могу да престанем да се бавим спортом. Бар као тренер, ако већ не могу као играч, тако да себе сигурно видим у тренерској улози.

Као тренер и играч већ сте наступали за неколико екипа. Планирате ли ангажман у неком од клубова?

– Не, жеља ми је да покренем школу фудбала и школу рукомета за дјевојчице, и то у Јабланици. Желим да створим пет, шест добрих играчица, да пронађем дјецу која желе да буду добри спортисти и пренесем им дио оног што знам. То је, бар за сада, мој план. У сваком случају, остајем у спорту. То је једино сигурно!

(Прес РС)