Војводина буди сјећања…

Не пишем нешто много у задње вријеме, али дирнула су ме ова наша дјеца са овом акцијом… нема сад нико права да буде заузет, или да из неких других разлога или принципа не подржи ово… па ни ја, наравно… ако због овог поста бар једно више дође на утакмицу, онда нећу џаба куцкати 15 минута… ово, не само да би свако требао доћи, већ то чак није ни довољно… поведите бар још једно, двоје, троје са собом… ово је она чиста љубав, без икаквих скривених мотива или интереса…

Много је и симболике у овом мечу, што је противник баш Војводина… навијачка група Лешинари, чим је основана тамо у оним баракама МЗ Мејдан у јесен 1987., прво гостовање у историји је имала баш у Новом Саду, против Војводине!!!

Нажалост, ја нисам био ту, и то из разлога што сам пичка… важније ми је било неко предавање, или вјежба на машинском факултету (којег сам и тако касније напустио јер ме закачила ЈНА, па рат и остале пм), него то прво наше гостовање….

Памтим баш много утакмица са Војводином, прва утакмица у животу што сам гледао под рефлекторима је била у Првој лиги СФРЈ, против снажне Војводине са бомбардером Петром Никезићем, коју смо добили 5-1!!!

Остало ми је у сјећању и задње коло јесењег дијела у повратничкој сезони 1989. (након Пролетера, ово, оно), и то због двије ствари… Због најгорег терена којег сам у животу видио, као да замислиш багер да је скинуо сваку травку и оставио блато, и због једне од првих утакмица (можда и прве коју је играо од првог минута) Талџије (Саша Главаш)… гдје се одмах видјело какав ће то вансеријски играч бити…. дечко из Анте Јакића, који је баш прекасно кренуо тренирати фудбал (био изузетан таленат за рукомет!), је бриљирао по лијевом крилу, везао противнике у чвор и сви смо видјели новог Абида у њему, тако да и не чуди његов прелазак у Хајдук (гдје чујем да је и сад, тренер млађих категорија)… никад касније није остварио каријеру какву смо му сви, без изузетка, предвиђали…Побиједили смо ту утакмицу, голом Бошка Анића у задњој минути, који нам је изазвао еуфорију, да на зимску паузу одемо са надом да се на прољеће може изборити опстанак, како је на крају и било…

Али највише сам наравно запамтио оно четвртфинале Купа, у сезони 1987-1988… сви су отприлике мислили да је наш тадашњи друголигаш Борац случајно, пеналима дошао до тог четвртфинала… Поготово још кад смо извукли Војводину у четвртфиналу, скоро исти тим који ће годину дана касније постати првак Југославије са Милошем Шестићем, Синишом Михајловићем, Славишом Јокановићем, Љубомиром Воркапићем, нашим бившим тренером Зораном Џимијем Марићем, Чедом Марасом…. ти момци су 1988 оставили иза себе у лиги Звезду, Хајдук, Партизан, Динамо…

Прва утакмица четвртфинала у Новом Саду (та на коју нисам отишао, и прво гостовање Лешинара), је само потврдила то што су сви знали, да је Војводина за нас-свемирски брод… Њихова побједа од 3-0, чак није била ни реалан однос снага на терену, требало је бити још више…

Долази реванш… средина децембра… зиме биле сто пута јаче него сад… у граду снијег до кољена… из данашње перспективе, нема пичке да би се та утакмица одиграла уопште… Ја имао неки глуп обичај да увијек пар дана прије утакмице, чим се појаве улазнице у оном Борчевом киоску код старог Зенита, у Паркићу купим улазницу… Не знам ни сам зашто сам имао тај ритуал, као да ће бити 150 000 људи на стадиону, а не 1000-2000, колико је тад долазило у Другој лиги и колико отприлике и данас долази… али тај комадић папира у џепу ме нешто радовао, некако ми се чинило да ће дан утакмице брже доћи, или не знам ни ја шта… нерационалан осјећај, углавном…

У граду се о утакмици не прича уопште, треба обавити још и ту формалност, испасти од много бољих људи и наставити грчевиту борбу да не испаднеш у трећу лигу… Једва дођем до стадиона од снијега, ноћна утакмица, на Истоку мизерија људи, само навијачи… Чини ми се да сам све и једног знао… Покојни Јајар, покојни Гребо, покојни Кићо, покојни Кончар, Миро, Курјак, Гицко, и још можда стотињак људи… На Западу нешто више, али максимум 1000-1500 људи на стадиону укупно…

Исток неочишћен, канађанке до врха у снијегу, и неке ствари које из данашње перспективе дјелују надреално, чак и смијешно… да двије флаше ракије круже између нас…

И јако битан детаљ за наставак приче… Наравно, од преноса на тв ни П, читава бивша ЈУ имала два канала, и нико нормалан неће преносити тај курац од утакмице… Али, на Радију Бањалука иде пренос!!!

Стара екипа… То је увијек отприлике изгледало да Јадранка Мудреновић најави Идриза Салтагића, он грми кад је Борац у нападу, а кад противник напада, он прича о традицији, досадашњим сусретима, положају на табели…

Елем, почне утакмица, по терену једно 90% прекривеном снијегом, иако су га данима чистили, џаба… Ништа се не дешава, игра између два шеснаестерца, Војводина отаљава посао чувајући се помало за викенд и неки дерби, наши нешто хоће, али не иде… Ни ми нешто не навијамо, пијемо, збијамо шале… безвезе… И све тако негдје до 40. минута, док се играло црвеном лоптом… Међутим,у једном дуелу Шпице и некога,пуче та црвена лопта и нема друге!

Наставља се бијелом лоптом, коју једва видимо, и већ у сљедећем нападу изнудимо корнер и 1-0, негдје пред сам одлазак на одмор!!!

Е сад, зашто је била битна Радио Бањалука… Вјероватно због самог тог трачка наде, а претпостављам и да је Идриз срао, тачније преносио у свом стилу, углавном бар дупло више људи је било на почетку другог полувремена… бар 3000!!!

Наши играчи, да ли понесени тим голом, или су се допинговали у свлачионици, појма немам, али одмах на почетку другог полувремена кренуше играти као Манчестер!!!

Мислим да није прошло ни пет минута кад је Поп дао други гол!!!

Стадион се пуни и даље, људи из околних зграда на Радију чују да се закувало, и мислим да је бар још хиљаду дошло након Поповог гола!!!

И ми на Истоку, наравно, видимо да је ђаво однио шалу, и креће опште лудило, што због ракије, што због хладноће, што због резултата… оно лупање ногама од трибину, које не престаје пола сата, ја никад ни прије, ни послије тога на Градском нисам видио!!!!!!!

Играчи као у трансу, не прође пар минута,и Сенад (Лупић) даје свој други гол на утакмици… 3-0!!!!!!!

Екстаза!!

Стадион се пуни и даље, наравно, нико не сједи, ни на Западу ни на Истоку!

Чак и кад су Новосађани загризли максимално, и голом Ћурчића смањили на 3-1, некако смо у том лудилу сви осјећали да је то само предах!!

Реда се наш напад за нападом, корнер за корнером, статива, па гол Суље за 4-1, па Сенада за 5-1 и моје прединфарктно стање!!!!

Не стајемо ни након 5-1, негдје 15 минута прије краја, Сенад даје свој четврти гол на утакмици, 6-1!!!!

Ори се „Са истока дигла се прашина“, али мало другачија верзија од ове данашње, која је исто лијепа, наши по оном снијегу играју тика-таку, приводе утакмицу крају, Запад помаже са Олееее, олеееее при сваком нашем додавању… Крај… Свршавање… сви на терену, и сад ми жао што до ниједног дреса не дођох…

Ух…

Ово сам безвезе писао, као мали куриозитет, и никакве ово везе нема са понедјељком који долази…

Добродошли Новосађани и ХВАЛА!!!!!

P.S. И да у понедјељак буде бар колико на описаној утакмици (али у другом полувремену!!!)

(banjalukaforum.com)