29. мај 1992. – Борчев први европски трофеј

Као четвртопласирани југословенски прволигаш, исто бодова као и Пролетер из Зрењанина, Борац је изборио учешће у Митропа купу, најстаријем европском клупском такмичењу, које траје још од 1927. године. Путовање у Италију, на југ у Фођу. Рат је већ харао бившом Југославијом. Руководство клуба тражи и специјално осигурање за Борчеву експедицију јер је било наговјештаја да ће у Фођи Бањалучани бити нападнути: помињани су исламски „командоси-осветници“ и „свети ратници“. Комплетна организација путовања за Фођу ишла је уз помоћ Фудбалског савеза Југославије.

У Борац је стигао факс италијанске полиције која гарантује сигурност, односно да ће бити предузете највеће мјере обезбјеђења. У својству директора Борца тражио сам гаранцију италијанске Владе. Стигао је и тај документ.

Путовање авионом. Али, већ на старту, прије полетања, силни проблеми.

На аеродром „Маховљани“ стигли смо ујутро, тачно у договорено вријеме, авиона нема! У аеродромској згради која је увелико била под војном контролом, сазнајемо да од лета неће бити ништа; ноћ раније донесена је одлука о забрани летова изнад БиХ! Борац је због „затвореног коридора“ већину својих утакмица у априлу и мају 1992. године играо у Србији, Црној Гори и Македонији, путујући искључиво авионом. Зовемо Београд, користећи раније везе.

Пилоти нам кажу да су на њих већ пуцали негдје изнад Дервенте, али због коректног односа и већ изграђеног пријатељства, уз ризик и на своју одговорност, кажу да ће долетјети у Бањалуку. Играчи су нервозни. Већина их још дријема. Након више од једног сата, појављује се челична птица. Одушевљењу нема краја. Нико и не размишља о ризику да авион буде срушен!

Летимо за Тиват. Вријеме брзо пролази. Бескрајно море, летјелица се провлачи између стијена, и слијеће на аеродром.

Борчева експедиција смјестила се у хотел у Тивту. Одмор до вечери, када смо трајектом „Свети Никола“ кренули пут Барија…

Ведра ноћ, угодно путовање, на ресторанској тераси, у пријатној атмосфери, причамо са Душаном Маравићем, који нам се придужио и биће члан наше делегације. У разговорима доминира колико фудбал, толико и рат.

Душан Маравић, некадашњи ас Црвене звезде и репрезентативац, сада члан FIFA породице, прича:

– Прије тридесет двије године олимпијска репрезентација Југославије учествовала је на Играма у Италији. Тад смо освојили прво и једино фудбалско олимпијско злато. Нераздвојан сам био са Бањалучанима Томом Кнезом и Вељом Сомболцем, који је већ био прешао у Партизан. Сомболац је одиграо све утакмице на олимпијском турниру осим финалног, а Томо и финални. Били су мајстори фудбала. Обојица! Са Вељом сам остао у пријатељским односима све до данас. Како је онда играо на Олимпијади… Против Италијана у полуфиналу „маказицама“ је избацио лопту из празног гола. Тад се и повриједио, Али, стиснуо је зубе, играо и продужетак, спретан у нападу, у одбрани непрелазан, био је играч утакмице. Страдан, кад се охладио, тешко је стајао на ногама. Зато је изостао са финала.

Сјећа се 1962. године, када је са Звездом играо за бодове у Бањалуци. Било је 2:1 за Борац, а он је постигао једини гол за Звезду. Они који дуже памте, у експедицији Борца, прије свих потпредсједник Живко Станић, говоре како је тада Вањалука дочекала Драгослава шекуларца. Као фудбалско божанство! Из хотела „Палас“, гдје је одсјела Звезда, Шекија је до стадиона пратило више од хиљаду људи. Иде Шекуларац, за њим свјетина. Стане Шекуларац, стану сви; он се залгеда у излоге у Господској улици, људи гледају у том правцу. Шекуларац је тада био најпопуларнији југословенски фудбалер, можда и спортиста уопште.

Уз Пелеа, Гаринчу, Ди Стефана и Сиворија стручњаци су га сматрали за једног од најбоих фудбалера планете.

Играчи су послије вечере отишли на спавање, а руководство, заједно са Маравићем, остало до раног јутра, причајући приче о фудбалу које никад немају краја.

Ево нас у Барију, гдје је звезда годину раније постала европски клупски шампион. Брзо пролазимо царинску процедуру. А онда невиђено обезбјеђење. Преузима нас италијанска полиција. Специјални аутобус, пратња од десетак полицијских џипова, полицајци на моторима…

Промичу питоми крајолици, крај је маја, све живи, цвјета…

Домаћин нас је смјестио у изузетно луксузан хотел на периферији Фође. Велика зграда је испражњена због наше сигурности, тако да смо само ми гости. Домаћини љубазни. Добили смо и преводиоца. Тренер Зоран Смилески добро се сналази на италијанском, па нам је и он на услузи. Обавјештавају нас да су карте за утакмицу распродане.

У хотелу се одмарамо… Борац изгледа као свјетска екипа. Једнообразна одијела, кошуље, кравате, ципеле…

Посљедњи договор. Предсједник Граховац упозорава играче да се спортски понашају, да не подлегну атмосфери на стадиону, да не насједају на било какве провокације. Да је Фођа петопласирани клуб италијанске Серије А; да је прије четири дана у првенству побиједила Милан чак са 6:2, али да нисмо без шансе. Аутобус клизи ка стадиону који је смјештен у самом центру града. Пробијамо се кроз масу свијета која хита на утакмицу. Сви су мање-више обучени у црвено-црну боју, као Милан, а то је боја и Фође. Сат до почетка сусрета, а стадион је већ грмио са свих страна.

Домаћин нам је Алфредо Мици, један од кључних људи Италијанске фудбалске федерације. Ту су још и званичници UEFA. Са њима у друштву је Душан Маравић.

– Није Борац мачји кашаљ, већ клуб из самог врха једне од најквалитетнијих европских лига. То је мишљење и функционера Фође. Неко ко је на посљедњој званичној листи UEFA уврштен међу стотину најбољих европских клубова, мора се поштовати. Борац ће и данас бити прави Борац – не колеба се Маравић.

Утакмица почиње.

Сваки напад Фође прати урнебес са трибина. Борац се одлично држи. Тренутак непажње и 1:0 за домаћина. На терен лете папири, траке, јастучићи… Борац се организује и сјајну акцију шашиваревић завршава евроголом са двадесетак метара.

Прво полувријеме 1:1. У наставку, поново Фођа долази у вођство, а изједначије Липовац ударцем главом.

Крај регуларног тока 2:2.

Слиједе пенали.

Смјењују се ударци са једанаест метара и голови. Онда све одлучује голман Симеуновић, брани једанаестерац, и ми смо у финалу.

Стадион, након шока, се прибрао. Одјекује аплауз. „Борчевци“ раздрагано трче тереном.

Увече у хотелу док смо скромно славили, бар је десет пута национални канал италијанске телевизије у разним информативним спортским емисијама и инсертима опоновила голове са утакмице Фођа – Борац. Поготово су понављали онај гол Шашиваревића.

Сутрадан је стадион, на финалном мечу, био празан. Нигдје живе душе, домаћини нису могли да прежале пораз.

У позоришној атмосфери Борац је одиграо једну велику утакмицу против мађарског Вашуташа. Поново је у регуларном току било неријешено, сада је 1:1, на пенале Бањалучани су били спретнији. Велики пехар предаје се капитену Стојану Малбашићу, предсједник Анђелко Граховац прима златну плакету UEFA, голман Милан Симеуновић проглашен је за играча турнира.

Ово је велики тренутак за Борчеву историју.

Уз фудбалске великане, као што су Болоња, Рапид, Милан, Сампдорија, Ференцварош, Звезда, уписује се и име Борца.

Враћамо се за Бањалуку, са генерацијом која ће остати упамћена као први освајач међународног фудбалског трофеја у Борчевој историји: Стојан Малбашић, Амир Сушић, Аднан Шарчевић, Бранко Ковачевић, Алмир Филиповић, Горан Ђукић, Звонко Липовац, Вито Штављанин, Милан Симеуновић, Фуад Шашиваревић, Амир Калтак, Милорад Билбија, Марио Матаја, Радован Гајић, Љубиша Шушић, Самир Хабибовић Шабан.

Нажалост, код куће је већ увелико горио ратни пламен. Југославија, коју је Борац представљао, полако је издисала…

Послије финала и сензационалне побједе, јурили смо за Бари, на трајект за повратак кући, плашећи се – помало – да нам неко не одузме пехар који смо освојили у спортској борби!

Самовољно нас напуштају играчи који „више не воле“ Борац, што ће рећи „не воле ни Југославију“.

Коловођа Фуад Шашиваревић, рођен у Бањалуци, од пионира до сениора у Борцу. Тренер Зоран Смилески га пита:

– У Бањалуци су ти родитељи, зар немаш жеље да са навијачима прославиш највећи успјех у историји клуба?

Он одмахује. Не интересује га. Оде са спортском торбом низ улицу.

Борац је наредне године, као побједник, требало да буде домаћин у завршници Митропа купа и да брани најстарији трофеј европског фудбала. Међутим, због ратних прилика то се није догодило, а велики сребрни пехар остао је за свагда у клупским просторијама бањалучког клуба. Године 1992. на вјечној листи UEFA Борац је уврштен међу стотину најуспјешнијих европских клубова.

(одломак из књиге Томе Марића Борац и спорт понос града)