Прије два дана навршила се 51 година од трагичне смрти Радивоја Кораћа, по многима најбољег кошаркаша којег је некадашња Југославија икад имала.
”Жућко”, најбољи стријелац четири везана европска првенства (1959, 1961, 1962. и 1965. године), најкориснији играч ЕП 1961. и седмоструки најбољи стријелац југословенске лиге, погинуо је у 30. години, у саобраћајној несрећи у непосредној близини Сарајева, код села Каменице у општини Илијаш, дан послије пријатељске утакмице коју су у Сарајеву одиграли селекција БиХ и најјачи југословенски тим.
Такође, 28. маја се навршило пет деценија од смрти још једног прослављеног југословенског кошаркаша, Трајка Рајковића, који је преминуо у 33. години у сну, од срчаног застоја, само четири дана након што је у Љубљани био дио југословенског тима који је освојио титулу свјетског шампиона.
И Кораћ и Трајковић били су дио славне генерације ОКК Београд, популарних ”клонфера”, за коју је, између осталог, наступао и Блаж Котарац, кошаркаш који је каријеру почео и завршио у редовима бањалучког Борца (данас СКК Борац 1947).
Емотивну поруку Блажа Котарца, који је недавно, као што то чини сваке године, обишао гробове некадашњих саиграча, објавио је портал магазина Кош.
– Ових дана пролазе, одбројавају се дани, 50 година, пола вијека од како смо се растали. Као и сваке године, обишао сам, посјетио вјечна почивалишта другара, великих пријатеља, саиграча из давних шездесетих година, у нашем плавом, ”клонферском” ОКК Београду. Углавном одлазим на гробље сам, некако ми тако одговара, једноставно као да се насамо боље ”испричамо”, подсјетимо на давнашње заједничке тренутке. И овај пут ”причали” смо о неким нашим заједничким тренуцима, битисањима, о којима, мислим да нисам нигдје до сада никоме спомињао.
Па, ево за овај пут неких од тих сјећања…
На Трајка Рајковића
Кад ми је тренер репрезентације Ранко Жеравица саопштио у хотел ”Спорт” у Загребу, 5. маја 1970, пред почетак првенства свијета у Љубљани, да сам ја 13. играч, да сам прва резерва (и да могу на воз за Београд), Трајко и ја смо се поздравили и тешко растали. Јер последњих годину дана били смо нераздвојни, заједно на свим тренинизима и утакмицама и нашег ОКК Београда и репрезентације. Међутим, растанак је био само физички, једноставно били смо цијело вријеме трајања шампионата у контакту, на вези. Пред сваку утакмицу ми се јављао, чак ми је слао ”Т” – разгледнице без поштанске марке, покушавајући да ме орасположи. Знао је да ми је било тешко.
По освајању златне медаље, чим је дошао у Београд, нашао ме на тренингу да ми пренесе из прве руке своје ”златне” утиске и, нажалост, последњи пут смо се тада видјели. Ево како су изгледале његове ”Т” дописнице – разгледнице:
На Жућка – Радивоја Кораћа
Кад нас је напустио и отишао трбухом за крухом 1967. да игра по Белгији и Италији, није нас заборављао. Кад год би дошао у Београд виђали би се или на тренингу, или на његовом – Жућковом ћошку, на почетку Кнез Михајлове улице. Према мени је био посебно осјетљив, како је увјек говорио да се рукујемо нашим ”љевицама”, и да ми уручи ”договорно” његову гардеробу. Мало изношену, половну, а врло често и најновију (џемпере и ципеле-мокасинке) по чему је био познат надалеко (тад сам живио у студенском дому). Поред тога знао је да волим добру музику, бирао ми је по Европи најновије LP плоче које и дан данас љубоморно чувам:
Трајко и Жућко, НЕКА ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА!
Воли вас Ваш Kоки – написао је Котарац.
Иначе, Котарац је рођен 15. новембра 1946. године у Бањалуци, а кошарком је почео да се бави у Борцу 1962. године, а са сениорским тимом је 1964. и 1965. играо у републичкој лиги тадашње БиХ.
Одласком на факултет у Београд, договорио је сарадњу са екипом ОКК Београд, за који је наступао до 1977. године, те је шест пута заредом, од 1967. до 1973. године, био најбољи стријелац Београђана, а заузима друго мјесто на вјечној листи стријелаца (4545), иза Радивоја Кораћа.
Од 1977. до 1979. године Блаж Котарац је носио дрес турског Тофаша, из којег се вратио у Борац, у којем је, између осталог, у сезони 1980-81 играо у сјеверној групи Друге југословенске лиге.
Након краја каријере, радио је као тренер млађих селекција у екипи ОКК Београд, гдје је у два наврата био и технички директор, док је у сезони 1999-2000 био тренер и директор млађих селекција у славном Фенербахчеу.
У сезони 2004-05 био је технички директор ЖКК Херцег Нови, а данас пензионерске дане углавном проводи у српској престоници.
(борац-спорт)