85 година Великана!

Било је то, постоје бројни писани документи, 4. јула 1926. године.

Оснивачка скупштина Радничког спортског клуба Борац одржана је у згради аустроугарског стила, која се налазила на углу тадашње Мартићеве улице. Међутим, идеја о оснивању клуба родила се раније, вјероватно 1925. године. Бањалука је већ имала неколико малих фудбалских клубова, ђачких, студентских и радничких, који су настајали и нестајали, а све њих је предводио веома популарни и већ афирмисани у цијелој Врбаској бановини Фудбалски клуб Крајишник, који су финансирали индустријалци, имућни трговци, а водили виђени људи из јавног и политичког живота града. Са друге стране, група младих трговачких помоћника жељела је свој клуб. Настојали су да побољшају свој раднички положај, залажући се, кроз синдикат, за своја права. Уз фудбал као игру и омиљену разонуду на бањалучким ливадама, ријетке тренутке слободног времена проводили су у кафани „Путник“, која се налазила на почетку Мартићеве улице. Ту је рођена идеја да се оснује Фудбалски клуб Борац. Тим договорима, који су се често претварали у дискусије о радништву и спорту, присуствовали су Миле и Бране Стефановић, Никола и Миле Пуцар, Бранко и Божидар Илић, Руди Хитер, Мустафа Софтић, Здравко Шербл, Саво Новаковић, Жарко Врањешевић, Емил Зрелец и други млади Бањалучани.

Савременици тих времена тврде да је интелектуалац Веселин Маслеша, иако и сам млад, умногоме утицао на те младиће да донесу одлуку о формирању клуба. У то доба у радњи Веселиновог оца био је запослен Мустафа Софтић и на тај начин је створена веза између њега и оснивача клуба. Веселин Маслеша је био кум новооснованом клубу, највише због реченице коју је у разговору са њима изговорио:

– Уколико ћете се и даље борити за своја радничка права, нека вам се клуб зове Борац.

Послије тога услиједиле су уобичајене формалности. Иницијатори су се обратили тадашњим властима да захтјевом да оснују клуб. Преписка је трајала готово годину дана, све до 4. јула 1926. године, када је одржана главна годишња скупштина. За првог предсједника Борца изабран је Руди Хитер. На Скупштини клуба су усвојена правила, која су потписали Руди Хитер и Мустафа Софтић. Тако је, ето, рођен Борац, бањалучко чедо.

О првим наступима Борца има мало података, али од заборава је сачувано да је крајем 1926. године имао више од 50 чланова. Његово присуство у све већој спортској породици Бањалуке постало је запажено, поготово послије убједљиве побједе над, до тада неприкосновеним фудбалским клубом, Крајишником, од 5:2.

Борац је први пехар освојио 1928. године на слетском такмичењу у Сарајеву. Првог дана турнира Борац је савладао имењака из Јајца са 7:1, а Пролетер из Теслића вишеградски Борац са 2:1. У финалу су се састали Борац и Пролетер, а побиједили су Бањалучани са 4:1. Тако је освојен први пехар, који се и данас чува у Трофејној сали на Градском стадиону у Бањалуци.

Пролазиле су године, Борац се такмичио у регији Врбаске бановине, стицао све већу популарност, борећи се, колико на спортском пољу, у истој мјери и за радничка права свих Крајишника.

Много симболике носила је у себи акција изградње Борчевог игралишта, у близини хотела „Босна“, гдје се окупљала младост Бањалуке. Борац је био омиљена тема у тек изграђеном хотелу „Палас“, који је својим луксузом привлачио Бањалучане.

Рад клуба је у више наврата забрањиван, али никад прекидан, све до 1941. године, када је створена такозвана Независна држава Хрватска.

Долазак поглавника Анте Павелића у Бањалуку, значио је, истовремено, да за Борац више нема живота. Тако је и било. Исписан је мрачан историјски период.

По окончању Другог свјетског рата, рад Борца је веома брзо обновљен. Било је то 23. јуна 1945. године, када су Бањалучани одиграли прву утакмицу након рата.

Борац је 1950. године коначно је стигао на југословенску фудбалску сцену као трећелигаш. Прво је у квалификацијама на нивоу БиХ освојио прво мјесто, испред Челика из Зенице и Радника из Бијељине. Услиједиле су квалификације са Ловћеном са Цетиња и Шибеником. И оне су успјешно преброђене. Борац је тако 1958. године постао друголигаш. За све то вријеме његове боје бранили су изузетно квалитетни фудбалери: Ото Бојер, Александар Мастела, Васо Тешановић Тица, Осман Спахо, Душко Радаковић, Мухамед Крајишник, Лојзо Поповић, Перо Бањац и многи други, а од млађих су се посебно истицали Томо Кнез и Велимир Сомболац, који ће ускоро стећи велику фудбалску славу.

У међувремену, Борац је играо и квалификације за улазак у Прву савезну лигу, али није успио. Велико фудбалско славље у Бањалуку је стигло тек 11. јуна 1961. године када је Борац коначно постао прволигаш.

У посљедњој утакмици те сезоне Карловац је савладан у Бањалуци са убједљивих 7:1 и славље је могло да почне. Борац је оставио иза себе највећег ривала, Жељезничар из Сарајева. Тај историјски резултат остварила је екипа која је најчешће играла у саставу: Колак, Кривокућа, Куленовић, Јурић, Шврака, Касумовић, Јанковић, Миљуш, Везмар, Спасојевић, Томљеновић, Тимотијевић и Кнез. Незаборавни су то дани за бањалучки фудбал.

Борац је дебитовао против сплитског Хајдука. Екипе су на терен извели тада један од најбољих фудбалера Европе Бернард Вукас и Миле Томљеновић, којем су предвиђали велику фудбалску каријеру. Игра је била пуна динамике, одличних проигравања, шутева према голу, а све је то помно пратио препун Градски стадион. Одлука о побједнику пала је када је Никица Везмар спретно савладао Јурића и навијачима Борца донио велико славље. Побједа од 1:0 залисана је златним словима у историји клуба, а прослављена је и на бањалучким улицама.

Памти се и велики меч против Вардара. Борац је постигао три ефектна гола и забиљежио високу побједу од 3:0, која је по киши одушевљено прослављена на Градском стадиону у Бањалуци.

Али, за подвиг у Првој лиги Борац није имао снаге, а није имао ни срећно сложену најбољу поставу. Клуб је напустио Томо Кнез, показало се да је то био ненадокнадив губитак, а ангажовани су млади играчи који се нису баш најсрећније уклопили у нову средину. На крају сезоне, Борац је остао на зачељу табеле и вратио се у Другу лигу.

Из године у годину, Борац је више таворио него што је стизао до врха табеле. Бадава то што је у једном периоду имао у екипи и чак три тако врсна млада фудбалера као што су Јусић, Налић и Фазлић, те провјерене мајсторе попут Спасојевића, Кривокуће и Колака, други су били успјешнији и одлазили у прволигашко друштво. Године су то када се трагало за повратком на велику фудбалску сцену. Са Борцем су живјели гимназијалци и други бањалучки средњошколци. О Борцу се причало на корзу; једноставно, Борац је био и туга и нада, истовремено.

На нове фудбалске сусрете у прволигашком друштву чекало се све до 1970. године. Бањалуку је 1969. године захватио разоран земљотрес. Град је готово порушен. Мало је коме те јесени било до фудбала. Међутим, и град и фудбалери Борца брзо су се опоравили од земљотресног шока и Борац је добрим играма наставио пут ка прволигашком такмичењу.

У љето 1970. године игра незаборавне квалификације против Осијека и Борца из Чачка. У утакмици одлуке у Чачку остварио је побједу голом Фазлића од 1:0 и поново постао прволигаш. Такво славље, како по повратку из Чачка, Бањалука до тада није видјела. Чланови екипе која је други пут постала прволигаш најчешће су били: Комадина, Комић, Пелц, Гавриловић, Агић, Одић, Алагић, Кушмић, Смилески, Јусић, Бећирбашић, Фазлић, Чорбеговић, Благајчевић, Хргић…

Вријеме је то када Борац игра запажену улогу у југословенском фудбалу, када је Градски стадион био претијесан да прими све љубитеље фудбала, када Борчеву игру носе Фазлић, Бећирбашић, Ковачевић, касније Кресо, Ибрахимбеговић и други тадашњи асови.

Борац је постигао велики успјех када је стигао до финала Купа Југославије 1974. године. Поражен је од Хајдука са 0:1, али с обзорим на то да су Сплићани те године били прваци, Бањалучани су по први пут обезбиједили пласман на међународну сцену.

У првом колу, двострука побједа над Римеланжом из Луксемубрга (9:0, 5:1), а онда судар са великим Андерлехтом. Први сусрет у Белгији завршио је тријумфом домаћина од 3:0, а у реваншу побједа Борца од 1:0. Био је то тријумф великог сјаја јер је то био једини пораз Андерлехта те године у Европи, када су Белгијанци постали освајачи Купа побједника купова, а касније и апсолутни европски побједници.

О Борцу су тих година исписани најљепши новински текстови и сачуване бројне навијачке незаборавне приче. Борац је постао својеврсна бањалучка фудбалска препознатљивост са југословенском димензијом уважавања.

Борац је своју историју исписивао у мечевима са клубовима из савезне лиге. Обавезно би Градски стадион у Бањалуци био препун, а фудбалски асови били су уважавани и поштовани. У том времену великим словима исписано је име бањалучког клуба.

Оно што нису успјели у куп-такмичењу 1974. године, Бањалучани су почели да остварују 1988. године у борби за Куп Југославије. Финале, 11. маја 1988. године, играли су на стадиону ЈНА у Београду против Црвене звезде. Бањалука је свој Борац, новог фудбалског великана, дочекала како му и приличи – величанствено!

У поновном изласку на међународну сцену Борац је за противника добио Металист из Харкова (Совјетски Савез). У првом мечу одиграном у Бањалуци Борац је славио са 2:0, а у реваншу је поражен са 4:0 и европски сан је завршен.

Послије успјеха у Купу, Борац се вратио у Прву савезну лигу, чији је био члан све до распада СФРЈ.

У сезони 1990/91. постигао је највећи успјех када је заузео четврто мјесто. Као никад прије, Борцу су се тада отварале реалне европске перспективе. То се убрзо и показало.

Једини европски трофеј Бањалучани су освојили 1992. године, када су у италијанској Фођи, 29. маја, освојили Митропа куп, савладавши у финалу мађарски Вашуташ послије бољег извођења пенала са 5:3, а меч је у регуларном току завршен резултатом 1:1. Борац се тако сврстао у друштво великана, попут Милана, Фиорентине, бечког Рапида, мађарског Ференцвароша, који су такође освајали тај трофеј.

Услиједиле су три јуначке године од 1992. до 1995. које се морају памтити као дио сјајне историје клуба, када је, играјући у лигама Савезне Републике Југославије, Борац стално био гост и за то вријеме одиграо чак 116 утакмица. Био је достојан свог великог имена!

Након тога су Бањалучани почели наступати у такмичењима под окриљем Фудбалског савеза Републике Српске. За то вријеме, па све до данас, четири пута су освајали Куп (1994/95, 1995/96, 2008/09 и 2010/11.), док су три пута освајали шампионску титулу (2000/01, 2005/06. и 2007/08).

Борац је постао предводник фудбала Републике Српске. Онај темељни стуб око којег су се окупили сви којима је фудбал у срцу, постао је и опет остао понос своје Бањалуке.

Борац је од 2002. године био члан Премијер лиге БиХ, из које је два пута испадао: 2005. и 2007. године. Данас је Борац шампион БиХ, освојио је титулу по први пут у својој дугој историји, и за неколико дана ће одмјерити снаге са израелским Макабијем из Хаифе у оквиру квалификација за Лигу шампиона, када ће, чврсто вјерујемо, гордо стати пред великог ривала и поносно играти као што је то био случај већ осам и по деценија.

(борац-спорт; Борац и Бањалука – једна прича)