22 године од освајања Купа IHF

Када су, вољом жријеба, за првог ривала у IHF купу добили Херстал из Лијежа (прва утакмица играла се 31. октобра 1990. године), у редовима Борца, који је знатно подмладио своје редове, сви су прижељкивали да што дуже остану у Европи. Што су планирали, то су и остварили.

У Борцу су, без обзира на то што белгијски рукомет није био на високој цијени, страховали како ће се снаћи „дјечји вртић“ на европској сцени, у дуелима са знатно искуснији екипама.

Деби је био успјешан. Борац је у дворани „Ла Руш“, пред око 1000 гледалаца, играо неријешено (22:22) и тако најавио пролаз у друго коло.

– Одиграли смо сјајно. Поготово Ацо Кнежевић, био је незаустављив, постигао је десет голова! Близу смо пролаза у друго коло – причао је Велимир Петковић, тренер Борца.

У реваншу, 10. новембра, Бањалучани су пружили сјајну партију. До ногу су потукли Херстал. Резултат све говори (26:18). Поново је јунак био Александар Кнежевић, поново је постигао, баш као и у првом мечу, десет голова. На тој утакмици, Андреј Голић је постигао два поготка, били су то његови први интернационални голови.

И други ривал, Емпор из Роштока, био је лак залогај. Иако је Бањалучане у том мечу задесио велики хендикеп јер се у 40. минуту повриједио Александар Кнежевић, то их није спријечило да већ на гостовању остваре побједу (18:22) и стекну значајнију предност.

Ни у реваншу није било повријеђених Кнежевића и Јовића. Али, ни то није сметало пуленима тренера Петковића да забиљеже још једну европску побједу (17:14).

Жријеб у полуфиналу није био наклоњен Борцу, за противника су добили Тусем из Есена. Њемачки великан био је апсолутни фаворит, нико Бањалучанима није давао ни грам наде у успјех.

Први сусрет одигран је у Есену 7. априла 1991. године. У дворани паклена атмосфера, чак 5000 гледалаца. Бањалучки „дјечји вртић“ се добро носио у рукометном гротлу првих тридесет минута, али је у наставку клонуо. Домаћини су то зналачки искористили и кад се посљедњи пут огласила сирена на семафору, сијали су од среће и задовољства. Вјеровали су да је предност од седам голова, 24:17 (10:8), довољна за реванш у Бањалуци.

– Док год постоје шансе, не треба губити наду. Покушаћемо све, скупо ћемо продати своју кожу – причао је уочи реванша голман Борца Златан Арнаутовић.

У „Борику“ се догодило – чудо! Невиђено!

Борац је елиминисао Тусем. У утакмици за инфаркт, Бањалучани су остварили велики тријумф, 19:12. До њега нису дошли лако…

Под кровом „Борика“ водила се беспоштедна борба, домаћини су заиграли на све или ништа. И добили – све!

Јунак утакмице био је голман Златан Арнаутовић. Бранио је сјајно, доводио је ривала до очајања. Упрао његове изванредне одбране биле су стимуланс за Борчеву младост да се покаже у правом рукометном издању. На истеку 60. минута семафор је показивао 19:12 за Бањалучане. Тада су шпанске судије Лемес и Гаљето досудиле деветерац. Приликом извођења ударца, Фраце се бацио у страну, крај живог зида лопту је послао у мрежу Арнаутовића.

У дворани – тајац! А онда је тишини замијенио хук радости. Судије су због „бацања у страну“ поништиле погодак. Борац је у финалу IHF купа. Пошто су у гостима постигли више голова (17), овјерили су финалну визу.

– Остварили смо подвиг – сијао је од среће Момо Голић, секретар клуба. – Побиједити моћни Тусем са седам голова разлике може само тим који је спреман за велика дјела. Ова генерација може и више. Сигуран сам. Финале је њихова велика шанса.

Самим уласком у финале Бањалучани су направили много, постали су рукометни „хит“ Европе, али на том нису жељели да стану. Чак  када су сазнали да ће им ривал за побједнички пехар бити ЦСКА, вишеструки шампион Русије.

– Можемо до трофеја. Можемо! Нико није непобједив – храбрио је себе, а и саиграче, Златан Арнаутовић.

Предност првог меча, 5. маја 1991. године, имао је Борац. У свом „Борику“, бучно бодрени од својих навијача, Кнежевић и другови на грдне муке стављали су руског великана. Опет је „кључни човјек“ био Златан Арнаутовић. Просто је хипнотисао рукометаше ЦСКА, бранио је „зицере“, седмерце… Послије његових сјајних одбрана Бањалучани су из контри и полуконтри погађали гол ривала и стекли предност од пет голова (20:15) за реванш.

– Пехар је наш! Нећемо пропустити овакву прилику – говорио је првотимац Борца Драган Марковић.

У Борцу су одлучили да екипу изолују, освјеже, и преселили су се на мини припреме у Кнежево. Из ове планинске базе бројни бањалучки спортисти винули су се до медаља. И рукометаши су ту ковали и исковали „Операцију Москва“.

Пуни оптимизма, Бањалучани су кренули пут Москве. Све жеље сводиле су се у једну – да се кући врате са трофејом.

И успјели су у томе. Велику подршку на том путу имали су у навијачима. Међу 1500 гледалаца, чак 700 их је било уз Бањалучане и свих 60 минута нису престајали, стално су бодрили пулене Велимира Петковића.

У Москви, баш као и у „Борику“, Русе је у „црно завио“, ко други него, Златан Арнаутовић. Попут „хоботнице“ заустављао је ударце, али и налете домаћих рукометаша, није дозволио да угрозе ону предност из „Борика“. На крају је било 24:23 за ЦСКА, Борац је доживио најслађи и најдражи пораз у дугој и богатој историји.

Бањалучко славље почело је послије утакмице, наставило се на чувеном Црвеном тргу, на којем су Арнаутовић, Кнежевић, Марковић, Чоп, Пртина… испијали побједнички шампањац.

А у Бањалуци, тог 19. маја 1991. године, нико није спавао. Славио се још један успјех рукометаша Борца. И овај, као и онај из 1976. године, увијек ће се памтити.

(Жељко Тица и Манојла Зрнић, „Један је „Борик“ – храм спорта“)