И Министарство просвјете “спасило“ Борац

Акција дружења фудбалера Борца са дјецом под називом „Бања Лука воли Борац“ одржана је већ два пута на Градском стадиону, са циљем да се дјеца у нашем граду упознају са играчима клуба, те са клупском историјом и значајем, а на којима су малишанима подијељени поклони са мотивима Борца. Након тога планирано је да се акција прошири и на бањалучке основне школе, односно посјете школама, те јe, у складу са тим, тражено одобрење Министарства просвјете и културе Републике Српске.

Ипак, у одговору Министарства, послатог почетком марта ове године на адресу Фудбалског клуба Борац, објашњава се зашто Министарство није у могућности да дадне сагласност за одржавање ваннаставних активности у основним школама „Иво Андрић“ и „Борисав Станковић“ чија је сврха требало да буде промоција клуба код најмлађих, али и промоција спорта (као што је наглашено у захтјеву клуба, али не и у одговору Министарства). Министарство своју одлуку образлаже строгим прописима о ваннаставним активностима у основним школама и потребом да се ваннаставне активности, претходно уз сагласност наставничког вијећа, уврсте у годишњи програм рада дотичне школе.

Иначе, иницијатива за ову акцију потиче од организатора акције „Бања Лука воли Борац“, прихваћена је од одговорних у клубу и начелно од директора поменутих школа, а крајем фебруара преточена у званични захтјев клуба за одобрење посјета који је упућен Министарству.

Није спорна оправданост контролисања оваквих активности и потреба да се и на овај начин ученици заштите од разноразних рекламних кампања. Међутим, намеће се питање да ли молба да се Фудбалском клубу Борац отвори могућност да на једном ванредном часу у току једне школске године, у некој основној школи, упозна ученике са својим радом, значајем и историјом клуба, те са могућностима уписа у омладинске категорије, све то уз дружење дјеце са првотимцима клуба и пригодне поклоне (свеске, оловке са ознакама клуба…), спада у ред промоција брзе хране, приватних фирми, примарно на профит оријентисаних приватних спортских школа и сличних? Или би, гледајући гомиле сплачинарница у непосредној близини основних школа и знајући за лакоћу приступања неких приватних спортских школа у јавне образовне установе када се у ту причу умијешају људи од утицаја, можда боље било да је ФК Борац управо од такве сорте и да није један од клубова који се законски води у највишем рангу када је у питању друштвени интерес и средства која Град Бања Лука издваја за спорт? О традицији и спортским симболима града на Врбасу да не говоримо. Јер, ко се у међувремену у тим приликама још обазире на званични статус и симболички значај клуба за овај град?

За рутинере одбацивања и игнорисања у нашим Министарствима, почевши од бирократа који их састављају па све до министара који овјеравају овакве одлуке, не постоји овакав поглед на ствари. Не постоје изузеци, па ни макар мало излажење у сусрет најзначајнијем спортском колективу у Републици Српској, који се на све начине бори да осигура свој опстанак. Узме ли се у обзир стално упирање прстом на буџетске „паразите“ у спорту, на први поглед парадоксалним се чини тешко схватљиво кашњење Закона о спорту који би омогућио трансформацију клубова у акционарска друштва и постепено скидање са државног буџета. Тако се чини, ако не видимо нерад оних у чијој надлежности је да доносе такве законе.

Дакле, ради се о рутини у раду власти која показује право лице односа наше државе спрам спорта у њој, готово свакодневног односа који се не може наслутити у ефектно медијално инсценираним „спашавањима клуба у посљедњи час“ од стране водећих људи наше државе. Све у јеку предизборне кампање и од народних пара, као што то пуки случај хоће.

(покретачи акције „Бања Лука воли Борац“)