11. мај 1988. – датум за вјечност

Податак да су финалисти овогодишњег 40, дакле, јубиларног финала фудбалског Купа Југославије, наш најтрофејнији клуб и кандидат за титулу првака, Црвена звезда и Борац из Бањалуке, који чак није сигуран да ли ће од јесени бити друголигаш, никако није умањио значај, углед и важност нашег најмасовнијег такмичења.

Напротив, то је баш доказ је такмичење за пехар маршала Тита изузетно и да је једна од његових величина баш у томе што сваки клуб, од скоро 8.000, колико се ове године појавило на старту, без обзира на ранг у коме се такмиче, има право бар да сања да ће се високо пробити, па чак доспети и до финала!

Уосталом, као што су се Бањалучани, за многе ненадано, нашли у великом финалу, тако је исто та моћна Црвена звезда могла да се опрости од овог такмичења још на старту, у једном Белишћу.

То је куп, то је још један поен за ово такмичење, које је, узгред речено, старије од лига такмичења.

Дакле, пред судију Зубера су се постројили играчи клуба коме је ово 17. финале, у којима су њени капитени 11 пута примали драгоцени пехар и момци клуба којима је ово тек друго финале.

Па, и поред тога нико није смео да се закуне да ће велики фаворит сигурно успети.

Најзад и оне 1974. године, када су Бањалучани први пут били финалисти, њихов противник, сплитски Хајдук, такође је био велики фаворит, он је и успео, али на једвите јаде, победивши с 1:0.

Штета што је ово варљиво пролећно време натерало сигурно неколико хиљада гледалаца да се ипак увале у фотеље, поред ТВ екрана, уместо да увеличају финале.

Већ од првих тренутака видело се да фудбалерима Борца не пада на памет да играју затворено. Чак су у првих десет минута два пута и озбиљно нападали према голу Црвене звезде. А, у 13. минуту Шпица је чак озбиљно угрозио Стојановића, а одмах потом Матејић је опалио као из топа, на Стојановићеву срећу, који није дрмнуо, лопта је прохујала поред гола.

За све то време Црвена звезда је некако мрљавила. Прву озбиљнију акцију фаворити су извели у 20. минуту, када је Каралић морао да спасава летећи у ноге Радовановићу. И нешто касније, опет је Каралић на сцени, одлично брани. Иницијатива је само на страни Црвене звезде. Али, све то није довољно да се савлада врло солидна одбрана Бањалучана, у којој предњачи голман Каралић, који је, узгред речено, две године био резервни голман у тој истој Црвеној звезди…

Наставак финала, већ у првим минутима, подсетио је на збивања која смо гледали у првих 45 минута, а то је значило да је Црвена звезда и даље нервирала своје навијаче, играла без амбиција, па чак и неборбено. Са друге стране, Бањалучани се у наставку ни случајно нису затворили, тако да су већ у првим минутима наставка, после једног корнера, створили једну врло изгледну ситуацију пред Стојановићевим голом. Истина, Ђуровић узвраћа, али Каралић поново брани.

И таман кад су гледаоци стекли утисак да је Црвена звезда заиграла мало амбициозније и да је најзад решила да учини преокрет, десило се оно што су многи навијачи, после првог полувремена, са зебњом и очекивали. Наиме, Борац је повео. Догодило се то после неколико узастопних али безопасних напада Црвене звезде. Дургутовић је са десне стране одлично центрирао пред гол Црвене звезде, тамо није било много играча, Стојановић је закаснио да крене на лопту, тако да је она дошла право на главу голгетеру Лупићу, а овај искусни стрелац није дозволио да шанса пропадне, лопту је сместио на право место. Борац води са 1:0.

Најзад, у 80. минуту је ипак изгледало да ће Црвена звезда бар изједначити, судија Зубер, који је до тада одлично водио меч, начинио је грешку: Милојевић је био у продору и када је већ изгледало да од тога неће ништа бити, на њега је пошао Билбија, сударили су се и Милојевић је театрално пао. Зубер је показао на бијелу тачку. Наш је утисак да је пенал поклоњен! Наравно, лопту на 11 метара наместио је Стојковић. Очекивало се да ће, по обичају, затрести мрежу. Али он је хтео да све изведе „на свој начин“, учинио је корак да превари и насамари Каралића, али испало је обрнуто, његова слабо пласирана и некако лобована лопта завршила је у наручју бањалучког голмана.

Нема сумње да је јунак меча био голман Слободан Каралић, који је, као и што је речено, две године боравио у Црвеној звезди. Али, поред њега, истакли су се сви појединци. Јунацима из Бањалуке од срца треба честитати. Они су заиста направили подвиг, који је само могућ у таквом такмичењу као и што је Куп. Поносни ће се вратити у свој лепи град и сигурно је да ће бити одушевљено дочекани. И треба. Направили су подвиг над подвигом. Оно што је заиста мало ко очекивао.

Црвена звезда се, најблаже речено, обрукала. То је срамота како је већина њених играча данас играла. То није била ни сенка тима нашег најтрофејнијег клуба, који је све до данас имао и амбиције да освоји две круне. Једну није. А, по свему судећи, како се понашају, како играју неће ни другу. Нека о томе размишљају пре свега играчи Црвене звезде, који су, очигледно, на силу и бога, проглашени за асове. За јунаке. За мајсторе фудбала. То се пре свега односи на Драгана Стојковића. Па, он је код стања 1:0 за противника покушавао, изводећи једанаестерац, да се поигра. То је недозвољиво. То говори о једном незрелом, набеђеном асу и набеђеној Звезди. Цео тим Црвене звезде а најзад и стручни штаб треба да се увуку у мишију рупу и да добро, добро размисле.

Није нужно говорити о одушевљењу преко 2.500 бањалучких навијача и играча, када је судија Зубер одсвирао крај овог заиста узбудљивог, несвакидашњег меча. На крају је председник Председништва ССОЈ Милан Јањић уручио пехар капитену Шпици.

Пехар путује у Бањалуку. Заслужено. Неочекивано. Али, освојили су га јунаци, којима од срца треба честитати.

На крају треба поменути и то да су гледаоци, чак и Звездини навијачи стегли срце и поздравили храбре и јуначке Крајишнике.

(одломак из београдског дневног листа „Спорт“, 12. мај 1988. године)