Има ли живота послије 1. јула?

Пред Фудбалским клубом Борац налази се 15 најтежих, најнеизвјеснијих, а слободно се може рећи и најмучнијих дана у 89 година дугој историји. Спортски колектив, рођен 4. јула 1926. године у строгом центру Бањалуке, налази се пред амбисом и колапсом и неизвјесно је да ли ће, након првог дана јула, за када је планирана сједница Скупштине клуба, наставити да егзистира.

Откако се закотрљала лопта на данас Градском, а некада стадиону Бана Кујунџића, ситуација у клубу из Платонове улице никад није била гора. Црвено-плави фудбалски „старац“, који би 4. јула требало да напуни 89 година, у посљедње вријеме изгледа попут рањеника са бојног поља, пред којим су двије опције: или ће се у посљедњи час појавити видар и зацијелити му ране, или ће бити остављен остати да лежи, искрвари и… умре.

40 дана прије старта нове такмичарске сезоне, Борац осим имена и навијача који са зебњом ишчекују вијести о дешавањима у клубу буквално НЕМА НИШТА. Прво и основно, Борац нема „главу“: нема управу клуба која је 30. априла понудила, а 1. јуна званично и поднијела оставку. Борац нема ни потребне финансије како би преживио; да има, не бисмо ових дана писали овако мучне редове.

Борац у наредних 15-20 дана мора да исплати око 200 000 конвертибилних марака дуга према повјериоцима (неколицини бивших играча и тренера) како би условна лиценца за наступ у Премијер лиги, додијељена од стране Другостепене комисије за лиценцирање ФС БиХ, била „прекрштена“ у трајну. У супротном, сљедеће сезоне публика на Градском стадиону неће гледати Челик, Слободу, Зрињски, Широки Бријег, Жељезничар, Сарајево…

У јунским данима 2015. године Борац практично нема ни формиран играчки кадар, који би у наредној сезони носио црвено-плави дрес. Одласци се нижу као на траци, већ су их званично била 4 (Милош Жеравица, Иван Костић, Борислав Пилиповић и Владан Грујић, оп.а.), а веома лако може да се деси да Бањалуку и Борац напусти још неколико носилаца игре из протекле сезоне.

Борац тренутно нема ни шефа стручног штаба: са Владом Јагодићем је у марту, након одласка Винка Мариновића, договорена сарадња до краја сезоне, а још увијек је непознато да ли ће тренер који је 2011. године са тадашњом генерацијом Борца освојио шампионску титулу остати у клубу или ће ипак кренути „трбухом за крухом“, односно у иностранство, које је у више наврата истицао као велику жељу.

Борац у овом тренутку не располаже ниједним именом које би могло да фигурира као потенцијални предсједник Управног одбора и насљедник Драшка Илића на мјесту првог човјека клуба, петог у посљедње три године. На крају, што је најгоре од свега, нема ни идеје, плана, пројекта… како да се развеже Гордијев чвор у Платоновој улици.

Првог дана 7. мјесеца чланови Скупштине клуба поново ће се окупити у Трофејној сали на Градском стадиону и одржати нову сједницу, која је за клуб, у сваком случају, судбоносна. У граду већ може да се чује покоја прича да ће тог дана, три дана прије 89. рођендана, црвено-плави фудбалски старац „издахнути“, односно да ће клуб због финансијске ситуације у којој се налази и укупног дуга од преко 13 милиона КМ можда бити ликвидиран, народски речено угашен. Стога, са зебњом поново постављамо питање из наслова, питање које кружи међу навијачима највећег фудбалског клуба у граду на Врбасу: Има ли живота послије 1. јула?

(борац-спорт)