Прије 44 године отворен бањалучки храм спорта

Стадион спортских игара годинама је био храм бањaлучког спорта. Отворен је септембра 1952. године приликом обиљежавања десетогодишњице крајишких ратних бригада. Временом ће он мијењати свој првобитни изглед, дотјеривати се, проширивати… На њему ће рукометаши Борца постизати сјајне резултате, ту ће успјехе низати кошаркаши Борца, кошаркашице Младог Крајишника, боксери Славије.

Крајем шездесетих година у Београду је донесена одлука да “мали спортови” морају да имају дворану, да се убудуће утакмице могу играти само и једино на паркету. Од тада је кренула битка бањалучких спортиста за дворану, али и њихови проблеми и недаће. Почели су да се селе од немила до недрага. Своје утакмице морали су да играју у Сарајеву, Добоју, Славонској Пожеги, Градишци… километрима далеко до Бањалуке. Због тога се увелико почело размишљати о градњи спортске дворане.

У првобитној варијанти било је предложено да се спортисти коначно скрасе на Стадиону спортских игара, односно да се он покрије. Против овог приједлога устали су они најбољи – рукометаши. Сматрали су да Стадион спортских игара треба сачувати онакав какав је дотад био, а да је Бањалуци неопходна права спортска дворана. Тих мјесеци водио се прави рат између оних који су били за то да се покрије Стадион спортских игара и оних који су говорили – само дворана.

На срећу, побиједили су, предвођени рукометашима Борца, ови други. Спортска упорност завршила се успјешно 1. фебруара 1972. године. Тога дана комисија, коју је именовао предсједник Скупштине општине Бања Лука Сеид Маглајлија, а коју су сачињавали Халид Црналић, Бесим Мулаомеровић, Ирфан Маглајлић и Неџад Хотић, потписала је судбоносни спортски протокол. Рекли су јасно и гласно: Стадион спортских игара не треба покривати, мора се изградити права спортска дворана.

И са ријечи се прешло на дјело. Пројекат дворане израђен је у Пројектном заводу “План”. Било је то дјело тимског рада стручњака предвођених инжењерима Сеадом Захировићем и Есадом Хаџиомерспахићем, те њихових сарадника Хамеда Болића, Пере Олића и Вере Дугоњић. Извођач радова било је Грађевинско предузеће “Крајина”. Сад већ давног 11. септембра 1972. године из Минхена су се са златним олимпијским медаљама вратили рукометни репрезентативци Југославије. Међу њима су били и борчевци Милорад Каралић, Абас Арсланагић, Добривоје Селец и Небојша Поповић. Тринаест дана од њиховог повратка, тачније 24. септембра у девет часова, тројица златних олимпијаца Милорад Каралић, Добривоје Селец и Абас Арсланагић положили су камен-темељац будућој спортској дворани.

Бањалучки спортски сан почео је да се остварује. У Борику је ницао колос од бетона. Обилазили су га готово свакодневно чланови Организационог одбора, а поготово спортисти. Сви су са нестрпљењем очекивали када ће бетонска грађевина бити завршена. Остаће забиљежено: 17. јануара почели су радови на ширем откопу, 5. марта урађена је кота нула, 16. марта ископани су први темељи, 17. марта уграђени су у темељне стопе први кубици бетона. За непуних 18 мјесеци спортисти су добили свој кров – дворану “Борик”. Свечано отварање одржано је у суботу, 20. априла 1974. године. Уз скромну, али лијепу свечаност дворана “Борик” предата је спортистима на употребу. Послије поздрава Александра Равлића, предсједника Одбора за градњу, пригодним говором спортску дворану на коришћење спортистима предао је Хакија Поздерац, предсједник југословенског Савеза за физичку културу. У име спортиста Бањалуке захвалио је златни олимпијац Небојша Поповић.

Одмах послије свечаног дијела спортисти су изишли на паркет. И то ко други него они најбољи – рукометаши. Свој премијерни меч имали су против Витекса из Високог. И, наравно, побиједили са 29:16 (16:13). У 19:08 часова Фикрет Хурем постигао је први рукометни гол. По завршетку тог првенственог меча у пријатељском дуелу састали су се Млади Крајишник и шампионска сарајевска Босна, која је побиједила више него убједљиво, 92:64 (51:30). Хроничари су записали да је први кош постигла Бањалучанка Гордана Јањић, која је већ неколико сезона носила дрес Босне. Први домаћи кош био је дјело Велинке Бошњак.

Од тога, сад већ давног 20. априла 1974. године, почела је у дворани “Борик” да се пише најљепша спортска историја Бањалуке. У храму спорта рукометаши Борца освојили су Куп шампиона, Маријан Бенеш постаће професионални првак Европе у боксу, кик-боксер Драженко Нинић покориће Стари континент. Наравно, “Борик” је био домаћин и бројним спортским манифестацијама. Под његовим сводовима одржало се Европско првенство у кошарци (популарни КЕП), Првенство Европе за одбојкашице, Европско првенство у каратеу, Свјетско првенство у куглању, Свјетско јуниорско првенство у рукомету, Свјетско првенство у ђиу-ђицуу, прелиминарни турнир Евролиге кошарке у колицима, у њему се опростила југословенска рекордерка и кошаркашка краљица Слађана Голић…

Спортски понос наше Установе је традиционални турнир у малом фудбалу који се непрекидно игра од 1976. године.

За минуле 44 године Спортска дворана “Борик” била је истински храм спорта. И поноса. Бањалучког, наравно!

(текст преузет са Facebook презентације дворане Борик)