Подијели

Данас 29 година од освајања Купа Југославије

Дан за бањолучку фудбалску историју. 11. мај 1988. године. Финале Купа: Црвена звезда – Борац 0:1. Сензација на стадиону Партизана. Друголигаш бањолучки Борац побиједио је прволигаша Црвену звезду, шампиона, фудбалског владара Југославије. Догодило се фудбалско чудо над чудима. Борац је постао 40. освајач Купа маршала Тита. Први пут у четири деценије, колико се игра ово најмасовније такмичење, један друголигаш успио је да дође до сребрног пехара и то ће остати уписано у његовој историји.

Бањолучане су сви, прије него што је утакмица и почела, већ унапријед отписали, многи су им предвиђали да ће доживјети фудбалски фијаско. Сви су вјеровали да ће финале за Звезду бити само лакши тренинг, да ће они по 12. пут у своје витрине смјестити драгоцјени пехар. Међутим, још једном се показало да су прогнозе једно, а остварење на терену нешто сасвим друго.

Оно што је све изненадило, у уводу финалног окршаја, било је то што Крајишници нису заиграли бункер. Тренер Бањолучана Хуснија Фазлић, за разлику од многих других тренера који су играли против Београђана, опредијелио се за тактику "прса у прса". Нису се Шпица, Малбашић, Лупић, Липовац, Матејић... и остали препали моћне, силне Црвене звезде и њених фудбалских асова, ниједног тренутка нису ни помислили да устукну. На сваки напад звездаша узвратили су борчевци још жешћим и опаснијим атаком. Знали су гости да одиграју, без панике, од ноге до ноге, у неколико махова надиграли су реномираног противника и чак измамили аплаузе не само својих, него и навијача противничког тима.

Истина, "црвено-бијели" су били ти који су доминирали, имали неколико сјајних прилика. У 30. минуту капитен Стојковић је из једног дуела са Поповићем изашао као побјендик и стуштио се као "брзи воз" ка голу Борца. Кад је дошао на неких седам-осам метара, упутио је прави пројектил. Кад су већ сви видјели лопту у мрежи, голман Каралић је бравурозном интервенцијом сачувао свој гол.

Пет минута касније поново су Крајишници били на великом искушењу. Просинечки је на њему својствен начин "избацио" бека Маровића, овај још боље, у прави час, упослио Милојевића. Он је био у страховитом налету, заобишао је неколико противничких фудбалера и шутирао под пречку. "Јединица" Бањолучана Каралић, некадашњи голман Београђана, извио се колико је дуг и избацио лопту у корнер.

Црвена звезда је у финишу првог полувремена све више нападала, просто је стезала фудбалски обруч око гола ривала, али, без обзира на теренску иницијативу, њени играчи нису дошли у озбиљнију прилику. Све њихове атаке успјешно су заустављали Малбашић, Матаја, Билбија, Липовац, Шпица, свесрдно су им помагали вриједни Матејић и Поповић, који су претрчали километре и километре, а оно што су они пропустили исправљао је сигурни Каралић. Сјајно је излазио на центаршутеве које су упућивали домаћи играчи, хватао лопте као крушке и уносио још већу сигурност међу своје клупске другове.

Тек што је почело друго полувријеме, шанса за Борац. Поповић је са десне стране извео корнер, али је замало закаснио Беширевић. На другој страни узвратио је Ђуровић, из окрета се одлучио на ударац, а голман Каралић и овог пута био је на висини задатка, зауставио је његов опасан шут. Од тада је Звезда све чешће нападала, све чешће су њени фудбалери боравили на противничкој половини терена.

Сви на стадиону, а и они крај ТВ екрана, постављали су само једно питање: може ли Борац да издржи тај притисак, може ли да одоли Црвеној звезди?

Одговор на то питање стигао је у 60. минуту.

Гол! Златни! Борац је повео са 1:0.

Била је то акција из фудбалских уџбеника. Све је ишло течно, милиметарски прецизно. Каралић је са свог гола лопту предао Малбашићу (иако повријеђен, није желио да пропусти овај окршај), овај је прослиједио до Липовца, који му је вратио. Услиједио је бијег бека Борца по десној страни, протурио је лопту кроз ноге на средини терена једном Звездином играчу и проиграо Дургутовића. Он је упутио "одсјечен" центаршут, лопта је просто бјежала од голмана "црвено-бијелих", који је у скоку за тијело надвисио Кривокапића, захватио лопту главом, она је ударила у земљу и закопрцала се у мрежи. Радост борчеваца до неба, чуло се до Теразија (!):

"Куп је наш! Куп је наш! Куп је наш!"

Кад су Београђани схватили да са Крајишницима нема шале, кренули су као "осице" ка голу Каралића. Сијевало је са свих страна, није се знало одакле долази већа опасност. Фудбалери Црвене звезде су настојали на све начине да што прије стигну до изједначења.

Били су близу у 70. минуту. Какву је само колосалну прилику промашио нападач Цветковић. Са десне стране Просинечки је идеално центрирао, вођа навале Београђана високо је скочио, захватио лопту главом, могао је да бира угао у који ће је послати, али је био непрецизан, лопта је прошла тик уз десну страну гола Борца.

Није се ни стишала бура око ове Звездине промашене прилике, а услиједило је ново узбуђење пред голом Бањолучана. У одличној прилици био је Бинић, којег је Матаја први пут испустио из вида. Он је превалио бројне препреке, али не и ону посљедњу, голмана Каралића, који је из њиховог дуела изашао као побједник.

И када су многи помислили да Звезда не може да изађе на крај са изузетно храбрим и борбеним гостима из Бање Луке, који су "гинули" борећи се за сваку лопту, за сваки педаљ терена, на сцену је ступио онај од кога су сви очекивали да буде истински дјелилац фудбалске правде. Из трећег у први план искочио је "човјек у црном" Зубер из Бачке Тополе. Он се прописно обрукао досудивши непостојећи једанаестерац за Црвену звезду, који је само он видио од свих присутних на стадиону, али и крај малих екрана.

Шта се догодило? Играо се 80. минут. У шеснаестерцу Борца били су Билбија и Милојевић. Кад му је лопта већ измицала, фудбалер Звезде је једноставно из немоћи пао. То као да је једва дочекао судија Зубер. Не чекајући ни тренутак, одмах је показао на бијелу тачку. Сви су се ухватили за главу, и играчи Борца и Црвене звезде. Ови први из очаја јер су сматрали да једанаестерац није постојао, ови други јер им је неочекивано фудбалски поклон стигао са неба.

Бучни протести Бањолучана, али и оркестар звиждука са трибина, ништа нису помогли. Судија Зубер ниједног тренутка није ни помислио да промијени своју "навијачку" одлуку. Кад је све на стадиону "издувало", он је показао да се изведе ударац са 11 метара.

Лопту је на бијелу тачку намјестио капитен Звезде Стојковић. Услиједио је његов лаган трк, попут газеле, али и млак, лоб-ударац. Голман Каралић га је "прочитао" као буквар. Није се ни помјерио, лопта му је просто улетјела у наручје. Фудбалска правда је побиједила фудбалску неправду. Загрмјело је са свих страна:

"Борац! Борац! Борац!"

До краја утакмице ништа се није промијенило. Неискоришћен пенал потпуно је уздрмао звездаше, које је, у финишу сусрета, могао да фудбалски нокаутира Беширевић јер је пропустио стопостотну прилику. Када је Зубер одсвирао крај, на семафору је писало: Црвена звезда – Борац 0:1, Лупић 60. Само неколико тренутака касније на њему је стајало:  Побједник Купа маршала Тита 1988. године – Борац.

Тада је почело велико, невиђено фудбалско славље. У Београду, али и у Бањој Луци, читавој Крајини.

Одушевљењу није било краја. Када је Милан Јањић, предсједник Предсједништва ССОЈ-а уручио пехар капитену Борца Дамиру Шпици, настала је лудница на стадиону ЈНА, Борчеви навијачи су као хор запјевали:

"Процветала бела лала, узели смо Куп маршала."

(одломак из књиге "Утакмице које се памте", аутори: Зоран Калинић и Жељко Тица, април 2014.)

Најава утакмица

  • Сљедећа утакмица
  • Сљедећа утакмица
Banner

Колумна

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4

Извјештаји са утакмица

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4

Интервју

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Ко је на порталу?!

We have 74 guests online
Ви сте посјетилац бр. 17408290 .