УТАКМИЦЕ КОЈЕ СЕ ПАМТЕ (22): Куп за клупске анале

Дан за бањолучку фудбалску историју. 11. мај 1988. године. Финале Купа: Црвена звезда – Борац 0:1. Сензација на стадиону Партизана. Друголигаш бањолучки Борац побиједио је прволигаша Црвену звезду, шампиона, фудбалског владара Југославије. Догодило се фудбалско чудо над чудима. Борац је постао 40. освајач Купа маршала Тита. Први пут у четири деценије, колико се игра ово најмасовније такмичење, један друголигаш успио је да дође до сребрног пехара и то ће остати уписано у његовој историји.

Бањолучане су сви, прије него што је утакмица и почела, већ унапријед отписали, многи су им предвиђали да ће доживјети фудбалски фијаско. Сви су вјеровали да ће финале за Звезду бити само лакши тренинг, да ће они по 12. пут у своје витрине смјестити драгоцјени пехар. Међутим, још једном се показало да су прогнозе једно, а остварење на терену нешто сасвим друго.

Оно што је све изненадило, у уводу финалног окршаја, било је то што Крајишници нису заиграли бункер. Тренер Бањолучана Хуснија Фазлић, за разлику од многих других тренера који су играли против Београђана, опредијелио се за тактику "прса у прса". Нису се Шпица, Малбашић, Лупић, Липовац, Матејић... и остали препали моћне, силне Црвене звезде и њених фудбалских асова, ниједног тренутка нису ни помислили да устукну. На сваки напад звездаша узвратили су борчевци још жешћим и опаснијим атаком. Знали су гости да одиграју, без панике, од ноге до ноге, у неколико махова надиграли су реномираног противника и чак измамили аплаузе не само својих, него и навијача противничког тима.

Истина, "црвено-бијели" су били ти који су доминирали, имали неколико сјајних прилика. У 30. минуту капитен Стојковић је из једног дуела са Поповићем изашао као побјендик и стуштио се као "брзи воз" ка голу Борца. Кад је дошао на неких седам-осам метара, упутио је прави пројектил. Кад су већ сви видјели лопту у мрежи, голман Каралић је бравурозном интервенцијом сачувао свој гол.

Пет минута касније поново су Крајишници били на великом искушењу. Просинечки је на њему својствен начин "избацио" бека Маровића, овај још боље, у прави час, упослио Милојевића. Он је био у страховитом налету, заобишао је неколико противничких фудбалера и шутирао под пречку. "Јединица" Бањолучана Каралић, некадашњи голман Београђана, извио се колико је дуг и избацио лопту у корнер.

Црвена звезда је у финишу првог полувремена све више нападала, просто је стезала фудбалски обруч око гола ривала, али, без обзира на теренску иницијативу, њени играчи нису дошли у озбиљнију прилику. Све њихове атаке успјешно су заустављали Малбашић, Матаја, Билбија, Липовац, Шпица, свесрдно су им помагали вриједни Матејић и Поповић, који су претрчали километре и километре, а оно што су они пропустили исправљао је сигурни Каралић. Сјајно је излазио на центаршутеве које су упућивали домаћи играчи, хватао лопте као крушке и уносио још већу сигурност међу своје клупске другове.

Тек што је почело друго полувријеме, шанса за Борац. Поповић је са десне стране извео корнер, али је замало закаснио Беширевић. На другој страни узвратио је Ђуровић, из окрета се одлучио на ударац, а голман Каралић и овог пута био је на висини задатка, зауставио је његов опасан шут. Од тада је Звезда све чешће нападала, све чешће су њени фудбалери боравили на противничкој половини терена.

Сви на стадиону, а и они крај ТВ екрана, постављали су само једно питање: може ли Борац да издржи тај притисак, може ли да одоли Црвеној звезди?

Одговор на то питање стигао је у 60. минуту.

Гол! Златни! Борац је повео са 1:0.

Била је то акција из фудбалских уџбеника. Све је ишло течно, милиметарски прецизно. Каралић је са свог гола лопту предао Малбашићу (иако повријеђен, није желио да пропусти овај окршај), овај је прослиједио до Липовца, који му је вратио. Услиједио је бијег бека Борца по десној страни, протурио је лопту кроз ноге на средини терена једном Звездином играчу и проиграо Дургутовића. Он је упутио "одсјечен" центаршут, лопта је просто бјежала од голмана "црвено-бијелих", који је у скоку за тијело надвисио Кривокапића, захватио лопту главом, она је ударила у земљу и закопрцала се у мрежи. Радост борчеваца до неба, чуло се до Теразија (!):

"Куп је наш! Куп је наш! Куп је наш!"

Кад су Београђани схватили да са Крајишницима нема шале, кренули су као "осице" ка голу Каралића. Сијевало је са свих страна, није се знало одакле долази већа опасност. Фудбалери Црвене звезде су настојали на све начине да што прије стигну до изједначења.

Били су близу у 70. минуту. Какву је само колосалну прилику промашио нападач Цветковић. Са десне стране Просинечки је идеално центрирао, вођа навале Београђана високо је скочио, захватио лопту главом, могао је да бира угао у који ће је послати, али је био непрецизан, лопта је прошла тик уз десну страну гола Борца.

Није се ни стишала бура око ове Звездине промашене прилике, а услиједило је ново узбуђење пред голом Бањолучана. У одличној прилици био је Бинић, којег је Матаја први пут испустио из вида. Он је превалио бројне препреке, али не и ону посљедњу, голмана Каралића, који је из њиховог дуела изашао као побједник.

И када су многи помислили да Звезда не може да изађе на крај са изузетно храбрим и борбеним гостима из Бање Луке, који су "гинули" борећи се за сваку лопту, за сваки педаљ терена, на сцену је ступио онај од кога су сви очекивали да буде истински дјелилац фудбалске правде. Из трећег у први план искочио је "човјек у црном" Зубер из Бачке Тополе. Он се прописно обрукао досудивши непостојећи једанаестерац за Црвену звезду, који је само он видио од свих присутних на стадиону, али и крај малих екрана.

Шта се догодило? Играо се 80. минут. У шеснаестерцу Борца били су Билбија и Милојевић. Кад му је лопта већ измицала, фудбалер Звезде је једноставно из немоћи пао. То као да је једва дочекао судија Зубер. Не чекајући ни тренутак, одмах је показао на бијелу тачку. Сви су се ухватили за главу, и играчи Борца и Црвене звезде. Ови први из очаја јер су сматрали да једанаестерац није постојао, ови други јер им је неочекивано фудбалски поклон стигао са неба.

Бучни протести Бањолучана, али и оркестар звиждука са трибина, ништа нису помогли. Судија Зубер ниједног тренутка није ни помислио да промијени своју "навијачку" одлуку. Кад је све на стадиону "издувало", он је показао да се изведе ударац са 11 метара.

Лопту је на бијелу тачку намјестио капитен Звезде Стојковић. Услиједио је његов лаган трк, попут газеле, али и млак, лоб-ударац. Голман Каралић га је "прочитао" као буквар. Није се ни помјерио, лопта му је просто улетјела у наручје. Фудбалска правда је побиједила фудбалску неправду. Загрмјело је са свих страна:

"Борац! Борац! Борац!"

До краја утакмице ништа се није промијенило. Неискоришћен пенал потпуно је уздрмао звездаше, које је, у финишу сусрета, могао да фудбалски нокаутира Беширевић јер је пропустио стопостотну прилику. Када је Зубер одсвирао крај, на семафору је писало: Црвена звезда – Борац 0:1, Лупић 60. Само неколико тренутака касније на њему је стајало:  Побједник Купа маршала Тита 1988. године – Борац.

Тада је почело велико, невиђено фудбалско славље. У Београду, али и у Бањој Луци, читавој Крајини.

Одушевљењу није било краја. Када је Милан Јањић, предсједник Предсједништва ССОЈ-а уручио пехар капитену Борца Дамиру Шпици, настала је лудница на стадиону ЈНА, Борчеви навијачи су као хор запјевали:

"Процветала бела лала, узели смо Куп маршала."

Побједнички круг трчали су: Каралић, Матејић, Липовац, Билбија, Поповић, Матаја, Малбашић, Шпица, Беширевић, Лупић, тренер Хуснија Фазлић и његов сарадник Ненад Гавриловић примали су честитке за сјајну тактику, предсједник клуба Месуд Мулаомеровић и директор Милорад Славнић за фудбалски подвиг над подвизима.

Бања Лука те ноћи није спавала. Кафићи су радили до раних јутарњих часова, а у граду су већ почели да се припремају како би београдске побједнике што љепше и свечаније дочекали.

На Тргу Едварда Кардеља окупила се Бања Лука у "малом", око 40.000 људи дошло је да поздрави фудбалске јунаке. Многи су носили заставе, шалове, транспаренте, непрестано се скандирало, пјевало...

Права ерупција одушевљења, радости, среће "потресла" је Бању Луку када су на плато изнад продавнице "Борац" Травник крочили творци највећег Борчевог фудбалског успјеха. Један за другим појављивали су се: Каралић, Лупић, Шпица, Малбашић, Матаја, Беширевић, Дургутовић, Поповић, Липовац, Билбија, Лемић, Јаковљевић, Шијаковић, Бабић, Танасић... Били су ту и тренери Фазлић и Гавриловић, доктор Куленовић, физиотерапеут Каурин, као бивши и садашњи чланови управе Борца Мулаомеровић, Куштриновић, Славнић, Васелишин, Станић, Радоњић, Хоџић, Давидовић, Гунић, Зрилић...

Никад, као тада, никоме није приређен такав дочек, никад Бања Лука, као тада, није била срећнија, веселија, раздраганија...

Зато је 11. мај дан за бањолучку фудбалску историју. Али и за причу. Ону фудбалску, најљепшу.

Док се фудбал буде играо у Бањој Луци, она ће се причати, преносити са генерације на генерацију...

Каралић прије Јаковљевића

Дан прије финала тренер Борца Хуснија Фазлић саопштио је састав. Све је изненадио једном одлуком. На гол је ставио Каралића, а на клупу послао Јаковљевића, једног од најзаслужнијих за улазак у финале.

- Нормално би било да брани Јаковљевић јер је он један од најзаслужнијих што смо стигли до финала. Али, одлучио сам се за Каралића. Осјећам да ће он бити наш "кључни" играч. Знам да сам овим потезом навукао гњев и љутњу многих, али мене интересује само Борац. Утакмица ће показати да ли сам повукао прави потез – истакао је Фазлић.

Јунак многих Борчевих успјеха у Купу, Анте Јаковљевић, тешко је прихватио ову одлуку тренера. Кроз сузе је причао:

- Нисам ово заслужио. Живио сам за финале, сад ми се свијет срушио. Тужан сам, пуца ми срце. Не желим ни да гледам утакмицу, враћам се у Бању Луку, то је моја дефинитивна одлука – рекао је Јаковљевић.

Гол каријере

Сенад Лупић, голгетер Борца, поготком у 60. минуту одлучио је о 40. побједнику Купа маршала Тита.

- Ово је мој гол каријере, нико није срећнији од мене. За Борац је ово историјски успјех, а за мене историјски гол, који ће, надам се, сви увијек спомињати. Пред утакмицу сам говорио да ћу дати гол, мало је ко у то вјеровао, али, ево, моја прогноза се остварила. У часу кад се зањихала мрежа Стојановића, нисам био свејстан шта то све значи. Нисам у том тренутку напросто ни вјеровао да водимо и да је велики сребрни пехар надомак наших руку. Али, кад с све завршило, кад је настало оно славље, тек онда сам схватио какву смо велику фудбалску ствар за Борац и Бању Луку направили – истакао је Лупић.

Три побједе

На свечаности у Скупштини града Београда, која се традиционално одржава послије финала Купа, Бањолучани су приредили једно изненађење. Приликом измјене дарова предсједник Борца Месуд Мулаомеровић уручио је предсједнику ФСЈ Анти Чилићу и првом човјеку Црвене звезде Милошу Слијепчевићу заставицу на којој је писало: "Побједник 40. Купа Југославије".

Сви су у раскошној дворани у први мах занијемили, а затим се проломио снажан аплауз.

- Ово је трећа побједа Борца над Црвеном звездом. Прво сте нас побиједили јер сте дошли једнообразно обучени, потом на терену, а сад ево ово и са заставицом. Крајишници, свака вам част – рекао је Слијепчевић.

Показали шта знају и колико могу

Хуснија Фазлић, тренер Борца, сијао је од среће послије тријумфа над Црвеном звездом.

- Како се утакмица одвијала, из минута у минут расло је моје вјеровање да можемо успјети. То се и остварило. Срећан сам што смо освојили Куп, што смо показали да и друголигаш може доћи до најдражег трофеја. Знали смо како игра Црвена звезда. Међутим, ми нашу игру нисмо жељели да подредимо "црвено-бијелима". Од фудбалера са тражио да покажу оно што знају и колико могу. Послушали су ме, тако су и играли. Споменућу још нешто: Каралићу сам прије утакмице рекао, ако дође до једанаестераца, а буде шутирао Стојковић, да остане на гол-линији,  да се не миче, Послушао ме је, лопта му је улетјела у руке. Моји играчи заслужују честитке за залагање, борбеност, квалитетну игру, све нам се то вратило на најљепши начин – Куп је наш – рекао је Фазлић.

11. мај 1988. године

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – БОРАЦ 0:1 (0:0)

стријелац: Лупић у 60. минуту, стадион: Партизана, гледалаца: 30.000, судија: Блажо Зубер (Бачка Топола), жути картони: Цветковић, Милојевић (Црвена звезда), Беширевић, Шпица (Борац).

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Стојановић, Јурић, Кривокапић, Радовановић, Маровић, Ђуровић (од 70. Јоксимовић), Стојковић, Просинечки, Милојевић, Бинић, Цветковић.

БОРАЦ: Каралић, Малбашић, Матаја, Билбија, Липовац, Шпица, Дургутовић (од 73. Стојковић), Матејић, Беширевић, Поповић, Лупић (од 88. Лемић). Тренер: Хуснија Фазлић.

(одломак из књиге "Утакмице које се памте", аутори: Зоран Калинић и Жељко Тица, април 2014.)

Најава утакмица

  • Сљедећа утакмица
Banner

Колумна

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4

Ко је на порталу?!

We have 94 guests online