БОРЧЕВ ВРЕМЕПЛОВ: Ратни период - Борац Нектар као феникс

У годинама пред избијање рата, Борац се стално сукобљавао са проблемима! За веће подухвате није имао 12 квалитетних играча, тренери су га често напуштали, каса је увијек била празна, град се више окренуо фудбалу и рукомету... Члан Републичке лиге никог није посебно интересовао.

То је вријеме када се Борислав Боро Ђаковић, на наговор неколико кошаркашких радника, прихвата дужности предсједника. Власник угледног ресторана "Сирано", који ће постати зборно мјесто не само кошаркаша, схватио је у каквим се све невољама налази клуб. Тражећи рјешења за горуће проблеме, суочио се са спознајом да Борац, овакав какав је, никога много не интересује! Новца није било, подршка је изостала, али се, рекли бисмо, одједном јавио добро познати инат, поготово код Ђаковића и одступања више није могло да буде. Требало је што прије организовати клуб на што професионалнијем нивоу, али је и то ишло тешко, траљаво!

У времену када је Борац играо у Републичкој лиги, за савјетника је ангажован Борислав Ђаковић, али је уласком у Прву Б савезну лигу постало кристално јасно да тренер мора бити доведен са стране и то је урађено. Ангажован је Жељан Пилавџић. Исто тако, требало је појачати играчки кадар и зато су доведени Јадранко Вујачић, Стеван Караџић, Зоран Војиновић и Поповић. Из Тузле ће се касније вратити Дарослав Вујаковић.

За све то је било неопходно обезбиједити материјална средства. Сваки потпис уговора вриједио је око 20.000 њемачких марака, ако не и више. Трошкови су се само гомилали: играчима је осигуран смјештај, исхрана... Трошкови путовања су, такође, били велики, али је клуб у том погледу наишао на помоћ Завода "Космос", чијим су аутобусом најчешће путовали.

Док се Борац, доста амбициозно, посљедњи пут такмичио у Републичкој лиги (1990-91), требало је, поред осталог, што прије разбити "сарајевски лоби", који је доста често "кројио" изглед табеле. И у томе се успјело, па је Борац с четири бода предности освојио прво мјесто и статус југословенског прволигаша.

За координатора стручног рада ангажован је бивши репрезентативац Југославије Никола Плећаш, што је, такође, указивало на то да Борац озбиљно ради, да озбиљно размишља и о највећим узлетима. Зато никог није зачудило што је на крају сезоне 1991/92. био трећи у Првој Б лиги Југославије.

Међутим, убрзо је плануо рат у Босни и Херцеговини. Све се одједном промијенило.

Стицајем бројних околности, Борац је постао члан Јуба винер брокер лиге! То је била југословенска елита, али су се у њој такмичили само клубови из Србије и Црне Горе, те Борац. Ратно стање није дозвољавало да Бањолучани као домаћини играју у свом "Борику". Зато ће Борац 29. септембра 1992. године постати тим који више неће играи пред својим навијачима! Такво стање трајаће све до љета 1998. године!

За своје пребивалиште, кошаркаши Борца су одабрали Светозарево/Јагодину, па Борац свом имену додаје и име и града у којем је домаћин. У том периоду клубу је несебичну помоћ пружио Миле Жири Врањешевић, његов бивши играч, а тада већ угледни привредник Светозарева/Јагодине. Сви играчи и стручни штаб, били су смјештени у хотелу "Пуран". Трошкови су се, отприлике, дијелили на равне части. Међутим, када је у граду почео да опада интерес за утакмице Борца, које је наш тим играо у дворани "Јаса", кошаркаши су почетком децембра 1992. године уточиште нашли у Руми и од тада су наступали под именом Борац Рума, а домаћини били у дворани СПЦ Рума.

То је вријеме када су се на Борац обрушиле нове недаће, када је опстанак клуба поново био доведен у питање. У помоћ је прискочио привредник Душан Боровица, па Борац трећи пут мијења име и постаје Борац Боровица, али ће то, касније, изазвати низ несугласица и недоумица, јер се постављало питање "власништва над клубом", с обзиром на то да је Душан Боровица у њега уложио знатна средства.

Испадање из елите није, срећом, схваћено трагично већ сасвим реално, па ће Борац Боровица у Првој Б лиги заузети девето мјесто и, на тај начин, остати на југословенској сцени, али и даље с бременом проблема, који су му опасно пријетили.

У годинама опште кризе, незаинтересованости Бање Луке за Кошаркашки клуб Борац, током првих година рата... невоље нису престале да буду стални пратилац кошарке. Напротив! Оне су се само увећавале. То је вријеме када је несебични Борислав Боро Ђаковић, као нико до тада, подметнуо леђа и, добрим дијелом, сачувао клуб.

Уз заиста надчовјечанске напоре неколицине кошаркашких посленика, Борац је, ето, како-тако, прегрмио ратне 1992. и 1993. годину. Сачувао је статус југословенског лигаша, али је стање у клубу било – катастрофално! Због организационих, финансијских, кадровских, ратних... проблема озбиљно се поставило питање иступања из лиге Југославије, али се, истовремено, над клубом надвила опасност да неће моћи да игра ни у првенству Српске и њеном Купу! Клуб је на све стране био дужан: играчима, тренерима, клупским добављачима. Осиромашен град није могао да прискочи у помоћ. Док су фудбалери и рукометаши некако ријешили питање даље егзистенције (томбола, властити пословни простор...), кошаркаши су се налазили над грозним амбисом. Клуб није имао властиту играчки базу – пионире, кадете, јуниоре, другу селекцију! Од спортских радника уз клуб је остало њих само неколико, али су се нашли пред непремостивим зидом, поготово због тога што су трошкови такмичења у Југославији били – огромни. Поред осталог, ваљало је сваког петка или суботе кретати на пут!

Клуб који је успјешно егзистирао преко 45 година био је на путу да се угаси! Тиме би се, наравно, сасвим избрисало све оно што је тако дуго стварано у граду и Крајини! Ново првенство (94/95) било је на прагу, а играчи нису били чак ни – лиценцирани! С обзиром на то и многе друге околности, проблеме, недаће... сматрало се да Борцу нема спаса и да мора да одустане од такмичења у СР Југославији. О том је, на сједници Извршног одбора општине, говорио и Рајко Касагић. То је, изгледа, имало вечиког ефекта, јер се коначно, схватило да ће такав потез бити истинска бламажа за Бању Луку и Српску!

У тим одсудним тренуцима за Борац, када је било бити или не бити, родила се спасоносна идеја: зашто угледна Бањалучка пивара не би постала спонзор Кошаркашког клуба Борац?

Делегација клуба о томе је разговарала са Душаном Лајшићем, директором Бањалучке пиваре и предсједником њеног Управног одбора. Пословодство Бањалучке пиваре је о томе обавијештено, разматрало приједлог и на крају повукло судбоносан потез КК Борац.

Наиме, оцијењено је да Бањалучка пивара има разлога, интереса и потребе да стане уз кошаркаше.

1. У интересу је града, Српске, спорта... да Борац опстане.

2. У ратном времену треба имати пословне, патриотске, људске и спортске храбрости и ући у пројекат који изискује знатна материјална улагања у санацију клуба, али и у њргову неопходну организованост.

3. Успјешни спортски резултати кошаркаша допринијели би афирмацији Српске, Бање Луке и Бањалучке пиваре.

Иако у то тешко ратно вријеме није било популарно повући такав један рискантан потез, још мање политички атрактиван... Бањалучка пивара је одлучила да помогне кошаркашком спорту и од тада па до данас Бањалучка пивара и КК Борац Нектар су нераскидиво везани.

Управни одбор је повукао историјски потез!

Неколико дана послије тога, потписан је уговор између Бањалучке пиваре и Кк Борац, који од тада свом препознатљивом имену додаје и оно популарно Нектар.

Бањалучка пивара је у Управни одбор именовала своје представнике. Борац и кошарка су, на тај начин, били спашени! Једним потезом начињен је корак од седам миља. Нови људи у клубу донијели су му препород. Борац Нектар је убрзо постао изузетно организован спортски колектив.

Све или готово све функционисало је на најбољи могући начин. Дакако, проблема је било и остало. Кошаркаши су као домаћини све утакмице морали да играју у Југославији! у такмичарској сезони, кошаркаши су постајали прави – номади! Сваког петка или суботе кретало се на пут! Због утакмица у југословенској лиги. Али, путовало се на првенствене и Куп утакмице Српске, обично сриједом.

Током рата и послије Дејтонског споразума, Борац Нектар је наступао у великом броју југословенских градова и градова Српске. Тешко их је све набројати. Списак би био врло, врло дуг. Готово бесконачан. Играјући суботом у Југославији, а сриједом у Српској, кошаркаши су, за само једну сезону, знали да превале и свих 40.000 километара. Најчешће аутобусом Камел турса (Бања Лука).

Када се нашао пред гашењем, Борац је малтене васкрснуо, захваљујући помоћи бањалучке привреде, прије свега, али и других привредних субјеката. Борац Нектар је постао нека врста – феникса.

Звијезда водиља свих у клубу и око њега гласила је: Ми живимо за кошарку, а не од кошарке. Зато нам ништа није тешко! Зато Борац Нектар и јесте стигао чак и до европске сцене.

Борац Нектар ће се, врло брзо, почети да организује као прави професионални клуб. За директора је именован Вукашин Кашо Божић, дипломирани правник, бивши играч Борца. Захваљујући разумијевању Скупштине општине (данас града) у центру Бање Луке су добијене клупске просторије, са трофејном салом. Пратећи свјетска кретања, Интернет, компјутери и остало су стално у служби клуба.

(одломак из Годишњака Кошаркашког клуба Борац Нектар, аутор: Лимун Папић, јун 1999.)

Најава утакмица

  • Сљедећа утакмица
Banner

Колумна

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4

Ко је на порталу?!

We have 198 guests online